Pri čemu su dva najveća i najmoćnija carstva našeg vremena Amerika i Kina, dok Rusija upravo u Ukrajini igra kvalifikacije da im se priključi kao treće relevantno carstvo, zbog čega je vojna u Ukrajini i toliko bitna.
Još ranije smo, prateći stratešku logiku, pisali da prisustvujemo procesu tzv. geopolitičkog zaključavanja u kojem je onaj medicinski lokdaun iz doba pandemije kovida 19 prešao u geopolitički lokdaun, kome pribegavaju carstva našeg vremena, a zbog čega su upravo posle pandemije otvoreni razni frontovi po svetu, od Ukrajine pa sve do Bliskog istoka.
I konačno, od kada se na užarenoj svetskoj sceni pojavio Donald Tramp pre desetak godina, tvrdili smo da je urbana legenda da je on neki otkačeni nepredvidivi tip koji ne zna šta radi, jer takvi retko i dobace do mesta predsednika najmoćnije sile epohe, a kamoli dva puta, a kamoli da je tek drugi u istoriji Amerike koji je to uspeo u dva nepovezana mandata s velikim kambekom u drugom. Dok su neki analitičari tvrdili da je Tramp maltene strateško malo dete od koga treba skloniti šibice, mi smo argumentovali da on tačno zna šta radi i da je shvatio da svet prelazi u logiku carstava i da će stoga nužno tražiti neku vrstu detanta s druga dva carstva - Kinom i Rusijom, a da su svi drugi manje bitni.
Sve prethodne tri teze je potvrdilo vreme i sve tri su se stekle upravo u intervenciji Amerike u Venecueli na samom početku ove (istorijske) strateške godine, a što su najinteligentniji od profesionalaca širom sveta, prateći neumitnu stratešku logiku, i očekivali. Način na koji je to izvela Amerika potvrđuje upravo sve tri prethodne teze. Prvu - da je svet prešao na logiku funkcionisanja carstava, jer se Amerika pokazala kao carstvo prema Venecueli, koja se pokazala kao državni provizorijum, jer koja ozbiljna država može dozvoliti da joj druga država, makar i carstvo, uhapsi predsednika. Drugu - da je u toku proces geopolitičkog zaključavanja, jer Tramp upravo bez pardona kreće da geopolitički zaključa tzv. zapadnu hemisferu, što mu i pored ovog britkog blickriga neće ići lako. I treću - da Tramp tačno zna šta radi, jer način na koji je operacija sprovedena govori da je on utegao pod konac američku vojsku birajući joj jednog vanredno sposobnog načelnika i vrh, što je potpuni kontrast od haotičnog Bajdenovog povlačenja iz Avganistana i konačna potvrda koja je struktura stajala iza Trampa i kad je prvi i kad je drugi put pobedio, sve puštajući privatne mejlove Hilari Klinton i Kamalu i Bajdena niz vodu, jer teško se moglo podneti da oni izdaju naređenja u „situacijskoj sobi“, što Trampu baš dobro stoji.
Sve to govori da je prošlo vreme kad su politikom dominirali borci i borkinje postmodernih ideologija s konca 20. veka i da se ona u 21. veku vratila u svoje čvrsto agregatno stanje, odnosno u okrilje onih kod kojih je najčešće bila tokom celokupne svetske istorije, a koji su na ovaj ili onaj način imali veze s tvrdim strateškim sektorima, kojima su pripadali klasični državnici svih epoha - od filozofa Marka Aurelija sve do eksplicitnog generala De Gola. Prethodne tri liberalne decenije „kraja istorije“ politika je bila u gasovitom, fluidnom, agregatnom stanju, pa su je stoga pohodili akteri koji su je posmatrali isključivo kao medijski performans, ali ona se upravo u našem dobu vraća u svoje čvrsto agregatno stanje - tj. u svoj klasičan oblik.
