Ali kad se ideologija Hegelove pijačarke i politička filozofija ćepenka pokušaju uvaliti nekom u takozvanom inostranstvu, onda pokušaj uvaljivanja muda umesto bubrega završava tako što uvaljivač redovno dobije višekratni qwrz u dupe.
Večna je to boljka srpskih politika i političara (svih vremena i boja). Koštunica, dakle, odlazi u Vašington čvrsto uveren da će prejebati jebene igrače iz američke administracije, onako kako prejebava Velju Ilića i Ivicu Dačića (a i oni njega), a čvrstinu uverenja da će ostvariti maksimalan cilj temelji na svetosti cilja - u datom slučaju najskuplje srpske reči - i na istorijskim i međunarodnim pravima. Društvo koje poveri poluge državne moći osobama poput Koštunice - a poveravalo ih je i mnogo gorim „idealistima“ koji ne znaju (ili neće da znaju) da međunarodno pravo, kao i Pašićevi zakoni, važi isključivo „za protivnici“, a da se istorijsko pravo može ostvariti isključivo sa mnogo tenkovskih divizija - zaslužuje da ga redovno snalazi „ovo što nikad ovako nije bilo“.
Mučno je čitati - a meni je mučno pisati, iako ne bi trebalo da mi bude - opise scena u kojima srpska delegacija, sve amater do amatera, pokušava Kolinu Pauelu šarlatanski uvaliti muda umesto bubrega, koje (pokušaje) Pau ljubazno, ali hladno odbija sledećim rečima: „Moje ruke su vezane zakonom koji je izglasalo najviše predstavničko telo SAD. Taj zakon nalaže da nema naše pomoći bez vaše odlučne saradnje s tribunalom u Hagu. Da bih ja pomogao vama, morate vi pomoći meni. Ni više ni manje.“
„Po povratku u ambasadu“- piše St. - „niko nije pokazivao volju za bilo kakvu međusobnu komunikaciju. Ćutali smo kao zaliveni. Svako u svojim mislima. I brigama. Trebalo je procesuirati ono što je bilo rečeno. I svariti, po mogućstvu.“
Šta to govori? Govori da srpski političari (svih vremena i boja) u ratove i međunarodne posete odlaze s neumrlom verom da će postići cilj, a onda - kad dobiju qwrz u dupe - ne pokazuju nikakvu želju za međusobnom komunikacijom i ćute ko zaliveni. Ne znaju, naprosto, šta da rade, što znači da ni kad su odlazili u rat ili međunarodne posete, nisu znali da razluče šta je moguće, šta nemoguće, šta san, šta pak java.
Mislite li vi da je to kraj cincarsko-kalburskih pokušaja da se prejebe američka administracija? Ma jok. Ma kakvi. Pa povratku u Beograd, predsednik SRJ je, mimo Protićevog znanja, američkom predsedniku uputio pismo (u kome je St. prepoznao rukopis šefice prezidencijalnog kabineta) u kome je, između ostalog, pisalo sledeće: „Uveravam vas, gospodine predsedniče, u to da ću uložiti sav svoj lični ugled kako bi se taj zakon koji podrazumeva isporučenje optuženih doneo u najkraćem roku.“
O tome šta je posle bilo i kako je završilo „ulaganje ugleda“, možete se obavestiti u sutrašnjem broju.
