Bio je ovo kratak, ali jebitačan uvod u našu današnju kolumnu posvećenu kolektivnoj euforiji u koju su zapale manje-više sve beogradske čaršije i mahale na (zasad) neproverenu vest da će Amerika anektirati (okupirati?) Grenland. Kao što smo višekratno apsolvirali, glavna odlika gorepomenute psihologije je titanijumska čvrstina uverenja da će „nama“ (jebo ja nas) svanuti čim negde nekom smrkne, što je - iz razloga koje ćemo kasnije navesti - žestok zajeb u računu.
Moji obaveštajci za društvene mreže izveštavaju da su X-ovi, Tiktokovi, Fejsbuci i ostale e-proseravaonice zagušeni telegramima bratske podrške Trampu, koji je, kako se smatra u cincarsko-kalburskim čaršijama (svih boja), posredno, ali efikasno osvetio Kosovo, lažnu državu koju je formalna nosilica Grenlandovog suvereniteta Danska među prvima priznala, čime je počinila zločin protiv kosovskog zaveta, zbog koga će rđom kapati dok joj je koljena, neće imati roda i poroda, nit će joj rađati šenica bjelica.
Srbska vekovna cincarsko-kalburska državotvorna računica - da ne zalazimo u detalje, svih ih znamo - vrlo je slična poslovičnom pokvarenom satu koji je, bez obzira na to što ne radi, dvaput dnevno u sekund tačan, što će reći u trenucima kad se vremenski tok poklopi sa položajem zaustavljenih kazaljki. To što cincarsko-kalburska državotvorna računica tokom dvesta i kusur godina gotovo nikad nije bila tačna, što je, ako je pukim slučajem ponekad bila tačna - npr. 2000. godine - ubrzano radila na vraćanju u netačnost, sve to je posledica malerozne činjenice da istorija ne traje 24 časa (mada lično mislim da bi to bio pravi bingo), nego hiljadama godina, što, opet, ne znači da divna cincarsko-kalburska stvorenja odustaju od neumrle nade da će se istorijsko vreme jednog dana poklopiti s njihovim zaustavljenim kazaljkama (jelte da mi je ova bila ka vladikina).
Svet jeste sistem spojenih sudova, jeste da se događaji čak gore na Severnom polu odraze i na zbivanja na Južnom polu - u tome majke cincarsko-kalburske invencije ne greše - ali evo u čemu greše (i u čemu će nastaviti da greše): ne biva nikakve vajde - kao što je nije bilo ni 2000. - i u retkim momentima kad se (ako se) svetsko istorijsko vreme poklopi sa cincarsko-kalburskim kazaljkama, iz prostog razloga što svetsko istorijsko vreme projuri dalje, a cincarsko-kalburske kazaljke ostaju gde jesu (i ova mi je bila ka vladikina).
Sa metafore o povremenoj tačnosti pokvarenog sata prebacujemo se na metaforu u ukrcavanju na voz koji ide u suprotnom smeru od onog u kome smo krenuli, tako da smo na svakoj sledećoj stanici sve dalje od egzotične turističke destinacije na koju smo se uputili. U tom smislu naša sledeća stanica je SAO Grenland (tek mi je ova bila ka vladikina).
