Globalno je viralna postala govorancija kanadskog premijera Marka Karnija na Forumu u Davosu - umal grešna mi duša ne napisah na Forumu Krstarice - a da sam tako i napisao, ne bih mnogo pogrešio, jer je uticaj Foruma u Davosu na svetsku istoriju i život samo malo veći od uticaja Foruma Krstarice, koji je u mnogim aspektima svestraniji od davoskog Foruma, kome manjkaju rubrike tipa,,automobili“, „kulinarstvo“, ,,ljubav i seks" i sl.
Najviralniji deo Karnijeve govorancije - koji je munjevito preplavio medije - bila je rečenica: „Ko nije za stolom, taj je na meniju". To rečenica jeste ka vladičina, ali nije nova, izgovarana je mnogo puta. U mojoj optici mnogo je bitnija Karnijeva rečenica, koja - doduše, istrgnuta iz konteksta - glasi, citiram: ,,Svet se neće vratiti na stanje pre Trampa".
Na prvo slušanje ta rečenica nije ka vladičina, zvuči kao truizam, u suštini i jeste truizam, ali već na drugo (pažljivije) slušanje ukazuje na jedan ozbiljan problem - koji je star koliko svijet i vijek - da ljudi i njihovi politički predstavnici, suočeni s velikim pičvajzima poput ovog koji se odvija, ne rade na tome da predvide pičvajzove dijalektičke tokove i da se pripreme za ono što dolazi, nego traće silnu energiju na nemoguću misiju vraćanja poretka stvari na pretpičvajzno stanje. To je ona famozna psi- hologija „i ovo će protutnjati, pa će sve biti kao pre".
Oće qwrz. Svi koji nameravaju da se nadu za stolom, a ne na meniju, trebalo bi da iz citiranih rečenica shvate sledeće stvari. Stvar prva: u rizičnim vreme- nima mora se rizikovati. Stvar druga: ne sme se - pogotovo ne očigledno - oslanjati ni na jednu od moćnih jebenih stranaka koje postavljaju sto i „odobravaju sovru" i stvar treća: ako se svet ubrzano menja spolja, moraju se ubrzano menjati i države, pogotovo one kojima preti opasnost da se nađu na meniju, i to kao predjelo. Jedna stvar je sigurna: politike epskomitološkog, seoskometafizičkog i pijačarskomakijavelističkog tipa, poput ove koju Srbija vekovima vodi, biće najkraći put do belo- svetskog menija.
Da bi se takva politika vodila - a ta se politika loše pokazala i u mirnijim vremenima - mora se imati atomskih projektila i tenkovskih brigada koliko ih imaju Amerika, Kina i Rusija. Da nacrtam: jedna je stvar kad Rusija, prebogata tenkovskim brigadama, kaže:,,Mi smo tre- ći Rim, mi donosimo spasenje svetu" ili kad Tramp kaže: „Mi ćemo ponovo napraviti Ameriku velikom", a sasvim je druga stvar kad Srbija kaže:,,Srbija se saginjati neće", a naročito kad kopira Trampa, pa kaže:,,Ponovo ćemo napraviti Srbiju velikom".
Nešto slično je rekao i kre- maljski Lompar, Raspućin XXI veka Aleksandar Dugin. Ovako je on to postavio:,,Kakva qwrz svetskoistorijska stvarnost, mi ćemo konstruisati stvarnost i nametnuti je." I tu bi stvarnost Rusija nametnula - ima dovoljno A bombi i tenkovskih divizija - da nije nelojalne konkurencije Amerike i Kine, koje će u konač- nici prekrojiti svetsku kapu. Za Srbiju bi bilo dobro - bar koliko je malo verovatno - da blagovre- meno shvati da za svetski astal može zasesti samo s Evropom, a da će u svim drugim slučajevima biti predjelo.
