Zapažanja mog druga Marsovca o vrištećoj nepodudarnosti Srba i Srbije na rečima i Srba i Srbije na delu bacila su nešto svetla na još jednu opštepoznatu, a zabašurenu nepoznatu u diferencijalnoj jednačini, koja - kako kaže matematika - „koristi beskonačno male veličine (infinitezime) za modeliranje kontinuiranih sranja“. Dobro de, matematika ne kaže baš tako, ovo „sranja“ sam ja dodao i - kako ćemo videti - uopšte nisam pogrešio što sam dodao.
U napred pomenutoj srbskoj kuhunjsko-političkoj jednačini manje više sve veličine su nepoznate, osim „sranja“, koja su takozvana konstanta. Gorepotpisani infinitezimalni račundžija hoće da kaže sledeće: kako god računali, ko god da računao, rezultat srpske jednačine uvek ispadne sranje.
A evo i zašto, što reko Blic. Čikam vas da zamislite dolazak najidealnije „neočekivane sile“ oličene u „najneokaljanijem“ mogućem licu koje bi došlo niotkuda i pokušalo da reši stvar - da bismo posle rešavanja stvari živeli dugo i srećno - koje sutradan po uspeniju na vlast ne bi od strane najmanje polovine populacije bilo dočekano povicima pederu, izdajniče, ustašo, soroševcu, itd. Šta bi se od pomentih povika izvikivalo, to bi zavisilo od „boje“ neočekivane sile. To vam je valjda jasno.
Pokušaću da problem (po svemu sudeći nerešiv) predstavim na opipljiv, pomalo smrdljiv način. Svi mi kenjamo, je li tako, to je biološki imperativ, nema nam druge, ali niko - ili gotovo niko (nađe se tu i tamo pokoji javni seronja) ne kenja na javnim mestima.
Ono što na mestima na kojima se zna neki red važi za biološka sranja trebalo bi da važi i za verbalna sranja, koja mnogo više zagađuju životnu sredinu od najžeših bioloških sranja i koja su, pritom, za razliku od klasičnih sranja, nerazgradiva, tako da se s vremenom gomilaju i društva u kojima su dopuštena - poput npr. našeg - pretvaraju u parlamentarno-demokratske septičke jame.
Ostavite svaku nadu vi koji očekujete neočekivanu silu i svi vi koji se uzdate u čudotvorna dejstva studentske liste. Sve dok se takozvani javni govor (i Javni servis) u Srbiji ne podredi kodeksu koji će jasno propisivati šta je košer reći-napisati, a šta je nedopušteno reći/napisati i sve dok nedopušteno govorenje/pisanje ne bude promptno sankcionisano - moja preporuka je: najbolje pendrekom - nikakvih kvalitativnih promena nabolje ovde neće biti. Sve će se, kao i u prethodnim vekovima, svoditi na personalne promene, što će reći da će se javna verbalna sranja produžiti u nedogled. (Što će najverovatnije i biti.)
Prestar sam da bih se upuštao u idealizme i optimizme tipa mog prijatelja Prijatelja studenata i crtao road mape koje vode ka konsenzualnom formiranju kodeksa javnog govora koji bi važio za sve jebene stranke. Ja samo i sada držim čas i kažem da će ovo društvo bez regulacionog mehanizma smirivanja javnih strasti završiti u ropotarnici istorije, iz koje je jedva promolilo nos.
