Ipak, umesto da se raspadnu, oni postaju još fanatičniji, tvrde da je zapravo njihova vera sprečila apokalipsu. To je srž studije Leona Festingera „Kad proročanstvo propadne“. Kada se verovanje suoči s kontradiktornim dokazima, ljudski um ne odustaje lako. Umesto toga, stvara se psihološka nelagoda, kognitivna disonanca, koja tera pojedince da racionalizuju neuspeh i eskaliraju akcije kako bi smanjili tu unutrašnju tenziju. Duboko ulaganje, bilo emocionalno, vremensko ili materijalno, čini odustajanje previše bolnim. Zato se ljudi zatvaraju u dogmu, pronalaze nova opravdanja i nastavljaju još jače.
Pređimo sada na Srbiju i zbivanja tokom prethodnih godinu dana. Nakon urušavanja nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu počele su blokade fakulteta, protestanti su zaustavljali saobraćaj, organizovani su marševi. Pokret je obećavao novu zoru sveta, savršeno društvo neposredne demokratije, bez nepravde i korupcije, koje će voditi „deca s one strane duge“. Studenti su propuštali ispitne rokove, gubili godine, neki su završavali u pritvoru.
Projektovani vrhunac došao je 15. marta 2025. u vidu masovnog protesta u Beogradu. Uprkos svemu, željeni rezultat nije došao. Nema smene vlasti, nema „vrlog novog sveta“. Proročanstvo se nije ispunilo. Umesto toga, pokret počinje da kopni. Broj demonstranata opada, entuzijazam bledi, a realnost se nameće: život mora da se nastavi, računi da se plate, ispiti da se polažu. Ali kao i kod „Tražilaca“, disonanca ne dozvoljava odustajanje. Previše je uloženo da bi se sada priznala greška. Zato dolazi eskalacija.
Mirne akcije prelaze u „kontrolisani haos“. Krajem juna 2025. pojavljuje se „kontejner revolucija“: demonstranti prevrću kontejnere, pale gume, blokiraju raskrsnice. Nasilje eskalira napadima na policiju, pale se prostorije vladajućeg SNS. Onlajn prostor postaje bojno polje: linč „izdajnika“ koji se ne slažu s radikalizacijom, kampanje protiv onih koji pozivaju na mir. Počinju i frakcijske podele. Plenumi se diferenciraju, studenti se distanciraju od opozicionih partija. Sve to je disonanca u akciji: „Previše smo dali da bismo stali! Naša borba je spasla ideju pravde!“ Racionalizacija je klasična, neuspeh nije njihova greška već deo većeg plana, a neprijatelj (vlast) postaje apsolutni zločinac.
Festingerova lekcija je jasna i vanvremenska: kada pokret počne da gubi, umesto da se prilagodi realnosti, često postaje tvrđi, nasilniji, fragmentiraniji. Ovo nismo videli samo kod „Tražilaca“. Prisetimo se radikalno levog ili desnog aktivizma u 20. veku, gde je disonanca pretvarala idealiste u ekstremiste. U Srbiji se to dešava uživo. Blokaderski pokret se sada bori sa sopstvenom psihologijom. Njegovi pripadnici su zarobljeni u mehanizmu uma koji odbija da prizna poraz. Zato, umesto da traže nove strategije, dijalog, kompromis, dugoročne promene, oni eskaliraju, zatvaraju se u eho-komore i rizikuju da unište i ono što su postigli. Pitanje više nije hoće li pobediti, jer za to odavno nema nikakve šanse, već hoće li preživeti sopstvenu disonancu?
