FAMOZNO: PAD U POST SCRIPTUM
Kad viđi vraga: u najrecentnijem Prijateljevom pismu moja neznatnost spade na post scriptum. Nije, piše prijatelj u P. S., „imao mesta za odgovor“, pa je zato bio „kratak“. Ako je bio kratak, bio je i jezgrovit. Izgleda da je Prijatelj u trenutku samorefleksije dokonao da njegova ideja o „megazboru građana“ - koji se u SRFJ-otu zvao „zbor birača“ i bio qwrzu ravan - i Zborovoj sigurnoj izbornoj pobedi i nije baš ostvariva, pak je u post scriptum napisao da ta ideja nije „zapisana u kamenu“.
Prijatelj piše i sledeće: „Profesori i naučnici služe društvu da daju ideje, a hoće li one biti uspešne, zavisiće od mnogih okolnosti.“ To je nesporno, ali moja nadžak-neznatnost vazda ima neke zamjerke. Na primer ovu. Prijatelj - i mnogi ovdašnji prijatelji, profesori i naučnici - operišu sa jednim apstraktnim društvom, sa nasumičnim skupom bioloških automata koji jedva čekaju da mu profesori i naučnici daju ideju, pa da ih sprovede u život i da posle žive dugo i srećno.
To ne biva tako. Pre davanja ideja valja upoznati društvo, što u slučaju našeg društva uopšte nije lak posao jer naše društvo - kako je to Đinđić nepogrešivo uočio - ne zna ništa o sebi - čemu je Desanka Maksimović dala poetski izraz neumrlim stihom: „Srbija je velika tajna“.
Kada je napisao da naše društvo ne zna ništa o sebi, Đinđić nije mislio da naše društvo ama baš ništa ne zna i (pogotovo) da ne zna ko je i šta je u smislu u kojem Porfirije tvrdi da kolektivno znamo ko smo i šta smo. Mislio je da to „znanje“ o tome ko smo i šta smo nije proizvod sublimisanog istorijskog iskustva - koje naše društvo nije ni imalo - nego konstrukt, društvu spolja nametnut, a društvo ga oberučke prihvatilo. Naša država nije nastajala u dugom procesu kulturnog i političkog sazrevanja i postepenog usvajanja građanskih prava i sloboda, nego je sklepana na osnovu poznoromantičarskog scenarija čiji autori - i njihovi potomci - ne dozvoljavaju nikakve „intervencije“ u tekstu. Oće i da ubiju (i to bukvalno ko Đinđića) ako im džarneš u autorski rad.
Većem delu našeg društva (svih vremena i boja) savršeno odgovaraju poznoromantičarska državna režija, scenografija i koreografija, manji deo društva (takođe svih vremena i boja) nije zadovoljan našom državom kao poznoromantičarskom pozorišnom predstavom, ali pomenuti deo društva misli da uzrok njegove nelagode nije državni pozorišni komad, nego da je krivica do lošeg režisera i loših glumaca i da se stvar može popraviti dolaskom neočekivane sile neokaljanog lica koja će dovesti boljeg režisera i bolje glumce i tako rešiti stvar. Pritom nezadovoljni deo pomenutog društva i ne pomišlja da je i on deo poznoromantičarskog dramskog komada, da mu je uloga davno napisana, da je solidno igra i da ponekad dobija aplauze na otvorenoj sceni, a da iza scene redovno dobija qwrz u dupe.
· Reaguj