U odnosu na one koji su od njega asimetrično slabiji, njegova metoda je prvo zastrašivanje, pa potom licitiranje, pa zatim, ako druga strana smekša - pregovori, a ako ne smekša - direktna primena sile da smekša i izađe u susret Trampovim zahtevima, koji nisu privatni zahtevi nekog poludelog narcisa, već su to zapravo strateški interesi Sjedinjenih Država. No, ako je reč o nekome ko je Trampu, tj. Americi, ravnopravan, poput Kine, onda je metoda drugačija - najpre zatezanje, pa čekanje reakcije druge strane, pa kada ona odgovori jednakom čvrstinom, pregovori puni uvažavanja i cinculiranja, gde se kreće od lakših sporazuma ka onim težim. Prvu silovitu metodu smo videli u Venecueli, drugu džentlmensku metodu smo videli u pregovorima između Amerike i Kine oko tarifa i Tiktoka, a viđamo je i trenutno u vezi sa Ukrajinom, u džentlmenskom sporazumu Trampa i Putina da na nekoliko dana stanu udari na energetsku infrastrukturu kako bi Ukrajinci nekako preživeli trenutnu ciču zimu.
Jednostavno govoreći, prema jakima Tramp je džentlmen, iako i tu ostaje realpolitičar, ali prema slabijima je prvenstveno realpolitičar, iako i tu može da bude džentlmen ako se izađe u susret njegovim zahtevima. Iran je trenutno na klackalici na koju će stranu, jer je trenutno objekat stare američke igre štapa i šagarepe. Štap je osetio prošloga juna, kada su američkim vazdušnim udarima oštećena njegova postrojenja za obogaćivanje uranijuma, a šargarepu bi mogao osetiti ako sada bude kooperativan oko američkih zahteva, od kojih taj sa obogaćivanjem uranijuma nije zapravo važan kao zahtev u vezi sa ograničenjem raketnih balističkih kapaciteta kako se ne bi ugrozile američke baze u regionu, kao ni Izrael, najpouzdaniji američki regionalni partner. Dug je put do iranske atomske bombe i tek se produžio nakon američke intervencije po nuklearnim postrojenjima prošloga juna, ali jato balističkih raketa je nešto sasvim konkretno i opasno po američke interese na Bliskom istoku. Tu su još i neki drugi pobočni zahtevi Amerike Iranu, kao što su obuzdavanje tzv. proksija, od kojih su Hamas i Hezbolah već dobrano desetkovani, dok ostaju nestašni Huti, koji prave probleme trgovinskim putevima. Potencijalni sporazum između Amerike i Irana, uz budno oko Izraela, podrazumevao bi monitoring iranskih raketnih i nuklearnih kapaciteta od strane Amerikanaca i nadgledanje Huta od strane samog Irana. Pitanje od nekoliko desetina milijardi petrodolara i nekoliko desetina hiljada života jeste koliko je Iran spreman da rizikuje u pokazivanju zuba Americi, ne da bi je oterao, jer je to nemoguće, već kako bi povećao sebi cenu u pregovorima. Takođe je važno pitanje ko bi stao uz Iran u slučaju direktnog konflikata sa Amerikom, budući da su Tramp i Putin trenutno na džentlmenskoj vezi oko Ukrajine.
Konačno, nema sumnje da bi diplomatija bila najbolje rešenje trenutne krize oko Irana za sve, jer bi režim u Iranu došao njome do vazduha, a Amerika bi prištedela skupu vojnu efektivu i izbegla rizik od strateškog prenaprezanja, u koji je upala Rusija u Ukrajini. Međutim, ako diplomatija ne urodi plodom, mogla bi biti primenjena neka malo grublja sredstva, jer velike sile se ne libe i da se malo više napregnu, o čemu svedoči opet situacija u Ukrajini, koja je zapravo deo istog „paketa“ sa Iranom.
