Jedna stvar ostala je nepromenjena: na čelu UN nikada nije bila žena.
Od Trigve Li, Norvežanina, do Antonija Guteresa, Portugalca, funkciju generalnog sekretara obavljali su isključivo muškarci. Osamdeset godina. Nula žena.
U isto vreme UN su globalni promoter rodne ravnopravnosti. Cilj održivog razvoja broj 5. Rezolucije o ženama, miru i bezbednosti. Kampanje protiv diskriminacije. Strategije inkluzije. Govori o „empowermentu“, tj. osnaživanju. Sve to stoji u dokumentima, u govorima, u agendama.
Došlo je vreme za iskorak, što bi moji u Šumadiji rekli: „Put your mouth where your words are.“
Vrh piramide ostaje zatvoren, a ove, nove 2026, koja je tek počela, to se može promeniti.
Ne radi se ovde o kvotama. Ne radi se o simboličkom „ustupku“. Radi se o kredibilitetu. Ukoliko međunarodna zajednica zaista veruje da su žene ravnopravne u donošenju najvažnijih odluka, onda to mora biti vidljivo na najvišem mestu. U suprotnom, poruka je jednostavna: ravnopravnost je dobra za deklaracije, ali ne i za realnu moć.
Ne stoji argument o „nedostatku kvalifikovanih kandidatkinja“, prošla su ta vremena nipodaštavanja i omalovažavanja žena. Svet ima bivše predsednice država, premijerke, što je imala i naša mala Srbija, šefice diplomatija, čelnice međunarodnih finansijskih institucija, sudije međunarodnih sudova, liderke humanitarnih organizacija. Ako ih ne vidimo u trci za generalnog sekretara, to nije zato što ih nema, već zato što politički centri moći i dalje biraju po starim obrascima. Deluje da je vreme da se to promeni, već su izrađena u ovoj trci za generalnog sekretara i dokumenta koja tu promenu nagoveštavaju.
U trenutku kada globalni poredak prolazi kroz ozbiljnu krizu poverenja, izbor žene na čelo UN bio bi mnogo više od simbolike. Bio bi signal da sistem ume i može da se menja. Da ne reprodukuje automatski strukture iz 1945. godine. Da razume da legitimitet ne dolazi samo iz geopolitičkog balansa već i iz društvene reprezentativnosti.
Svet u kojem žene vode vlade, centralne banke, vrhovne sudove i mirovne procese ne sme da prihvati argument da „nije trenutak“.
Osamdeset godina kontinuiteta nije tradicija. To je obrazac. A obrasci se menjaju odlukom, javnim zastupanjem, a potom i glasanjem i podizanjem ruke u Generalnoj skupštini UN.
Ujedinjene nacije su nastale kao odgovor na katastrofu čovečanstva, na razaranja, na odsustvo čovečnosti i solidarnosti. Njihova snaga je u sposobnosti da predvode, a ne da kasne za društvom.
Vreme je da Ujedinjene nacije pokažu da sopstvene principe shvataju ozbiljno.
Drugo pitanje koje možemo otvoriti je i geografska zastupljenost. Naime, Ujedinjene nacije i funkcionišu na principu globalnih blokova zemalja, pa je tako jedan od njih i istočna Evropa, kojoj pripada i naš region.
Pred kraj teksta postavljam i pitanje nedovoljno zastupljenih blokova, a da vas podsetim, istočna Evropa nikada nije dala generalnog sekretara, ukoliko tu ne ubrajamo i Austriju, čiji je kandidat nosio tu funkciju od 1972. do 1981. Da li je došlo vreme da na čelo Ujedinjenih nacija bude izabrana žena iz istočne Evrope, ostaje otvoreno pitanje. Kandidatkinja još uvek nema, većinom su trku najavile kandidatkinje iz Južne Amerike.
Ovo drugo pitanje ostaje otvoreno, za tu blokovsku ravnotežu i odmeravanje snaga, ali ono što je nesporno, to je da na čelu Ujedinjenih nacija mora biti žena.
Osamdeset godina se mora proslaviti u znaku ravnopravnosti polova.
