Polazilo se od pretpostavke da je reč o specifičnom stilu jednog predsednika, a ne o trajnoj promeni odnosa Sjedinjenih Država prema saveznicima. Danas je malo onih koji još uvek veruju u takvo tumačenje. Povratak Donalda Trampa na vlast ukazuje da je reč o dubljem preoblikovanju odnosa SAD prema saveznicima, a ne o istorijskoj anomaliji ograničenoj na jedan mandat. Obim i dubina pukotina u transatlantskim odnosima su postali posebno vidljivi u trenutku kada je Tramp pokušao da nametne američku kontrolu nad Grenlandom, otvoreno ignorišući stav evropskih saveznika, a posebno Danske. Taj potez nije predstavljao diplomatski incident, već jasan signal koji je doveo u pitanje same temelje transatlantskog savezništva, poštovanje suvereniteta, princip konsultacija i logiku zajedničke bezbednosti.
Velika strateška šteta je naneta uprkos tome što se nazire kompromisno rešenje u vidu modela koji bi Vašingtonu omogućio proširena prava uz formalno očuvanje danskog suvereniteta. Svedočimo ozbiljnoj eroziji poverenja u SAD kao pouzdanog partnera i u dugoročni pravac američke politike prema Evropi i NATO. Evropa se trenutno suočava sa dva međusobno povezana problema. Potrebno je nastaviti s podrškom Ukrajini, a istovremeno se suprotstaviti revizionističkim i imperijalnim težnjama Rusije. Ovaj zadatak će biti teško ostvariv bez američke vojne, finansijske i obaveštajne pomoći. Pred Evropom stoji imperativ očuvanja unutrašnje kohezije i kredibiliteta NATO. Otežavajući faktor predstavlja to što najmoćniji član Alijanse upućuje poruke koje su često kontradiktorne, pa samim tim i destabilizujuće. Ipak, slučaj Grenlanda pokazuje da evropsko jedinstvo i dalje može da proizvede konkretne efekte.
Ublažavanju krize je doprinela kombinacija zajedničkog opredeljenja, diplomatskog pritiska i spremnosti da se upotrebe ekonomski instrumenti uključujući i pretnju kontratarifama. Evropljanima dodatno ide u prilog to što je jasna većina u Američkom kongresu, uključujući i znatan broj republikanaca, ostala privržena NATO, kao i da se šira američka javnost protivi avanturističkim potezima koji podrivaju dugogodišnje saveze.
Evropa mora biti spremna na dalja nepoželjna iznenađenja iz Vašingtona. Stari kontinent ima jasan i trajan interes u očuvanju NATO kao okvira kolektivne odbrane. Ovo se naročito odnosi na produženo nuklearno odvraćanje, koje u doglednoj budućnosti ostaje nezamenljiv element strateške stabilnosti. Istovremeno, Evropljani više ne mogu sebi da priušte luksuz strateške pasivnosti. Postepeno preusmeravanje američkog strateškog fokusa ka Aziji, uz istovremenu modifikaciju politike SAD, iziskuju promišljen i sistemski odgovor. Evropa mora ubrzano da jača sopstvene odbrambene kapacitete na kopnu, moru, vazduhu, ali i u sajber prostoru i svemiru. Konfuzne izjave američkog predsednika o nuklearnim garancijama dodatno otvaraju pitanje buduće uloge francuskog i britanskog nuklearnog potencijala u evropskom odvraćanju.
Iako su ta pitanja politički osetljiva, prvi koraci su već učinjeni. Evropa se danas suočava s najozbiljnijom bezbednosnom krizom od vremena Hladnog rata. Stepen evropskog unutrašnjeg jedinstva i sposobnost odlučnog delovanja presudno će odrediti hoće li Evropa ostati važan i samostalan igrač u oblasti sopstvene bezbednosti.
