Pred kraj svog poslednjeg pisma studentima Prijatelj kritikuje moj skepticizam (koji nije depresija) i piše: „Ako zapadnemo u Basarinu depresiju, nema nam spasa.“ Ne čini li vam se da je Prijatelj propustio da dovrši misao Baje Pašića i dopiše - „propasti nećemo“.
Citirana apoftegma već decenijama se po slavama veliča kao biser srbske političke mudrosti, što apoftegma u naopakom smislu i jeste jer, kad se sažeta misao prevede na kolokvijalni jezik i malo proširi, ona glasi: „Jesmo u govnima do guše, ali šta da radimo (i zašto da radimo) kad propasti nećemo.“ Ako se već pača u politiku, prijatelj bi morao da zna sledeće: „spasenje“ i „propast“ nisu politički, nego teološki pojmovi, kojima bi, da nisu zauzeti nakaradnim parapolitičkim pojmovima, trebalo da se bave CEO i UO SPC, kao što se Vladine i nevladine političke organizacije (svih boja) koje bi trebalo da se bave politikom, bave kuhinjsko-magijskom teologijom.
Vratićemo se na kuhinjsko-magijsku političku teologiju posle digresije. Prijatelj je očigledno upućen u Đinđićev političko-filozofski opus, pa ću ga podsetiti na Đinđićevu rečenicu: „Istorija ne dolazi (iz budućnosti), ona se stvara (u sadašnjosti).“ Ako to imamo na umu, da li ćemo predstojeći studentski Sretenjski sabor shvatiti kao trasiranje puta budućnosti u sadašnjosti ili kao magijsku nadu da će prošlost preporoditi i ustaničko Sretenje ponoviti kao Treći srpski ustanak? A ni drugi „nas“ (jebo ja nas) nije naročito usrećio, kao što ni Sretenjski ustav nije doneo ustavnost.
Razumljivo je što mladići i devojke uzrasta između 19 i 24 godine nemaju dovoljno životnog ni političkog iskustva da bi se snašli u bespućima povijesne zbilje, ali je mnogo manje razumljivo kad Prijatelj studenata u (pretpostavimo) zrelim godinama nadu u N. N. uspeh Sretenjskog sabora temelji na rečenici: „Ako su uspeli u uslovima autokratske vlasti Osmanlija, uspeće i danas.“ Pa to ni Lompar ne bi napisao. Ili bi napisao zamumuljenije i kićenije.
Prijatelj ponovo citira Đinđića: „Uspevaju samo nacije koje imaju pozitivan odnos prema stvarnosti. Samo brze, aktivne, optimistične nacije ostvaruju ciljeve.“ Ne znam za Prijatelja, ali ja u „našoj“ (jebo ja nas) naciji ne „prepoznajem“ takvu naciju. Što ne znači da naša nacija (svih boja) nema ciljeve, daleko od toga. Ne samo da ih ima nego su ti ciljevi preambiciozni, a razlog tome što se nijedan od tih ciljeva nikad ne postigne - ili se ostvari krajnje retko - jeste to što je naša nacija (svih boja) troma i nesklona dizanju dupeta. Očekuje da cilj ostvari neko drugi, npr. Rusija, Kina, studenti, Vidovdan, časni krst ili Sretenje.
Moja je neznatnost, inače, na duge staze zdravo optimistična. Pseudosrednjovekovne državotvorne nebuloze i matrice su na samom isteku roka trajanja. Izlaz iz ovog što nikad ovako nije bilo širom je otvoren. Samo treba dići dupe i izaći. U suprotnom, nemojte se nadati u Bajin aksiom. I te kako možemo propasti.
