Loša vest glasi: „Ovo što nikad ovako nije bilo“ ostaće na snazi veoma, veoma dugo, možda i zauvek. Sa ideologijom kosovskog opredeljenja, srbskog integralizma, Vidovdana, časnog krsta i ostalih epskih trica i kučina, najviše dokle srbsko društvo u ovom momentu može da dobaci je Visoko Carstvije, bolje ne može. Može gore.
Ako dobro načulite uši i oslušnete bipolarni čaršijski vox populi, čućete dve sorte glasića. Polovina glasića iz Slavskog Pojasa i Kitaj Goroda rogobori: „Evo ga, opet pljuje po kosovskom opredeljenju, duhovnoj vertikali, Vidovdanu, časnom krstu i svemu što je srpsko.“ Druga, opet, polovina, ona iz Euromahale i Krugova Dvojke, sikće: „Slušaj ovog Ćacija, navraća vodu na Vučićevu vodenicu, normalizuje otetost država, kaže da bolje od ovog ne može.“
Valja napomenuti da se otprilike 80 posto glasića iz Euromahale i Krugova Dvojke takođe kune u kosovko opredeljenje, Vidovdan, časni krst i bla, bla bla. To bi svakom sa elementarnim sluhom za političku realnost bilo dovoljno da dokona da tu nešto ne štima, da tu neko lud jebe zbunjenog (i obratno, ali nama je, je li, ispod časti da uvažavamo realnost). Aneks loše vesti glasi: Vekovna politička filozofija kosovskog opredeljenja, srpskog integralnog pirinča, Vidovdana i ostalih pseudoepskih trica i kučina je doterala cara do duvara. Dalje ne može, bolje ne može. (Gore može.)
U većinskom, međutim, delu opozicione javnosti - koja tradicionalno brka „suprotno“ i „protivno“, a mobilizaciju priviđa kao pobedu - tinja neumrla nada da će uz pomoć one već otrcane neočekivane sile odnekud doći neki dobričina „neokaljanog lica“, rešiti stvar tako što će nadvidovdaniti, nadzavetovati i nadintegrisati Visoko Carstvije, posle čega ćemo živeti dugo i srećno.
Loša vest se „usložnjava“. Iz napred izloženog proizilazi da će - ukoliko se ne dogodi čudo - ovo što nikad ovako nije bilo potrajati veoma dugo, neću preterati ako kažem decenijama, da će se - kao u latinoameričkim zemljama - u jednom dalekom trenutku na političkoj sceni pojaviti neko poput Đinđića, koji će pokušati da postavi stvari s dupeta na glavu i završiti kao što je završio Đinđić.
A sada kontrola štete, dakle dobra vest. Koja jeste dobra, ali nije nova. Prvi put sam je čuo pre 50 godina u vicu o logorskoj baraci u koju ulazi kapo i kaže logorašima: „Momci, imam jednu lošu i jednu dobru vest. Koju hoćete prvu da čujete“. „Prvo lošu, prvo lošu“, zagrajaše logoraši, kaže vic. „Ok“, kaže kapo. „Loša vest je da će danas za ručak biti govna.“ „A dobra vest, a dobra vest?“, zagrajali su logoraši, na šta je kapo rekao: „Dobra vest je da će govana biti kol’ko ‘oćeš.“
U tom smislu i moja dobra vest glasi: Biće sranja kol’ko ‘oćeš.
