Očigledno živimo u vremenu paljenja te kosmičke vatre, jer je prošlog vikenda počeo još jedan rat, koji su svi ozbiljni profesionalci sveta i očekivali. Tako smo ovde pre tačno nedelju dana napisali da je, što se tiče potencijalne intervencije u Iranu, „teško pretpostaviti da Amerika neće iskoristiti trenutak i da će smanjiti pritisak“, te da „samo ostaje otvoreno pitanje metode i trenutka delovanja, kao i njegove dugoročne strateške cene“. Pre nekoliko nedelja smo opet napisali da bi „ako diplomatija ne urodi plodom, mogla biti primenjena neka malo grublja sredstva“ što se tiče preponosnog Irana, jednako kao što smo nakon prošlogodišnjeg junskog puškaranja na relaciji Amerika/Izrael - Iran jasno rekli da će neminovno, pre ili kasnije, uslediti novi i snažniji udari i da je tadašnji „mir“ samo varljiva pauza. Pa ako je to bilo očigledno nama, teško je bilo očekivati da to ne predvide oni čija je koža u pitanju, sami Iranci, i da se ne pripreme za novi okršaj sa Izraelom i Amerikom, koliko im to okolnosti i resursi dozvoljavaju. Zapravo su se svi pripremali za novu vatrenu rundu nakon prošlogodišnje junske - Izraelci i Amerikanci erodirajući Iran iznutra i stimulišući proteste, kao i sami Iranci, koji nisu dozvolili da ti protesti eskaliraju, spremajući usput jata balističkih projektila i dronova kojima upravo uzvraćaju na napade po američkoj efektivi duž Bliskog istoka. Tako da trenutno ne gore samo američke baze u regionu, nego i do juče mirni rajevi bliskoistočnog luksuza - Dubai, Abu Dabi, Doha.
Na Bliskom istoku vekovima važi jedno pravilo - oko za oko, zub za zub, pa se ne treba čuditi što su Iranci nakon što je projektilima usmrćen njihov ajatolah Ali Hamnei gađali rezidenciju izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, što ovome ratu daje novi intenzitet u odnosu na onaj u Ukrajini u kome lideri država ipak nisu do sada bili mete, pa je čak na početku rata Putin i garantovao preko posrednika da neće ugroziti život Zelenskom, dok Ukrajinci dobro znaju da bi tek bila velika nevolja direktno gađati ruskog predsednika kao lidera nuklearne sile. Tog džentlmenskog odnosa nema sada na Bliskom istoku, gde je svako meta, pa su tako u prvim američkim udarima poginuli i ajatolah i visoki iranski bezbednosni i vojni zvaničnici, a da opet time Iran nije obezglavljen.
Glavno pitanje je zapravo da li se promena režima kojoj Tramp i Netanjahu očigledno teže u Iranu može izvesti samo iz vazduha, jer je i u Venecueli na zemlju morala da stupi čizma, doduše u ograničenom broju i isključivo specijalnih snaga, koje su uhapsile Madura, što je promenilo krvnu sliku režima. Iran se zasad pokazuje kao tvrđi orah, što nije vidljivo samo iz procedura transmisije moći nakon smrti ajatolaha, kao i iz toga što je trenutno glavni broker moći tamo postao Ali Laridžani, siva eminencija bezbednosnog aparata koji je doktorirao na Kantovoj filozofiji matematike, već i iz toga što su zasad sprečeni veći unutrašnji sukobi, na koje su računali Amerikanci i Izraelci, kako bi se režim sam urušio. Postoje sada različiti scenariji daljih zbivanja na Bliskom istoku, ali o njima ćemo pisati drugi put, kao i o realnom roku koji imaju Amerikanci da pacifikuju Iran, jer ako to ne učine u tom realnom roku, mogu ući u rat iscrpljivanja poput onog u koji su ušli Rusi u Ukrajini.
