Miloš A bomba Jovanović se nije oglašavao s krajnje desnice - ili mi je promaklo ako se oglasio - ali podozrevam da su iranski ratni pičvajzi za njega bili krunski dokaz koliko je bio u pravu kad je svojevremeno u pretprezidencijalom programu najavio da će prva stvar koju će uraditi kad se uspentra na vlast biti rad na projektu srpske atomske bombe. Ko biva... Ne bi se Amerika i Izrael odvažili da napadnu Iran da je Islamska republika uspela da napravi mračni predmet Miloševih atomskih želja, a tek se ne bi drznuli ako bi to učinila Jovanovićeva Srbija.
Oglasila se i krajnja levica, da ne kažem baš Svetosavska revolucionarna garda. Inspirisan (i fasciniran) munjevitom likvidacijom Hamneija i kompanije, Aleksandar II Vulin je negde izjavio sledeće, citiram: „Srpska država mora delovati. Nakon ovoga, zamolio bih naše službe da naprave jasan plan kako ćemo postupati s pojedincima, s imenima i prezimenima, koji su nosioci antisrpske politike i neka razmisle što će se s njima dogoditi. Izrael to može, Mosad to može, zašto ne može srpska služba, zašto ne možemo mi?“ I vrapcima je jasno zašto Izrael i Mosad mogu ono što srpske službe ne mogu - mogao bih vam to i ja objasniti, ali bih posle morao da vas ubijem - svejedno, Vulinov bojni poklič je zdravo zabrinuo glavne nosioce „antisrpske politike“, što će reći Severinu, nekoliko hrvatskih pisaca i dva-tri BiH glumca.
Vratimo se mi na Antonićevu teoriju ugovornog elitno-narodnog legitimiteta, koja upadljivo podseća na krleta 22, što će reći da je vazda polovično tačna. Antonić ispreda priču da je zbog (naravno nepravednih) sankcija, uvedenih za Miloševićevog vakta, srpsko društvo bilo do grla ogrezlo u korupciju, što je tačno, da su potom nove „žute“ vlasti nastavile s korupcijom, što je već polovično tačno, jer su nove vlast polovično - tačnije jednočetvrtinski - bile zalegle da iskorene korupciju, u čemu ih je sprečio tročetvrtinski deo vlasti predvođen legalističkim dilberom kome je Antonić dugo vremena bio prevodilac sa cincarsko-kalburskog body languagea na srpski.
Antonić sada dolazi do Visokog Carstvija, za koje kaže da je s narodom sklopilo ugovor koji podrazumeva tolerisanje lepljivih prstiju „onima gore“ dokle god standard običnog sveta raste, a rastao je bez ikakve sumnje - dovde je sve tačno - ali bi bilo još tačnije da je Antonić razjasnio u čemu je tačno razlika između Visokog Ugovora, ugovora Miloševića i naroda i ugovora naroda i Antonićevog svojevremenog sponzora, napred pomenutog legitimnog Dilbera, koji je - znamo na koji način - zaustavio tek započetu institucionalizaciju i borbu protiv korupcije.
Sledeća etapa Antonićeve dijalektike narodno-elitnih ugovora je pad nadstrešnice koji je odneo šesnaest života To je, drobi Antonić, bilo tu mač i narod je odlučio da jednostrano raskine ugovor. Što nije išlo onako kako se baba-Antoniću snilo, a zašto nije bilo kako se baba-Antoniću snilo, o tome se zbog prekardašivanja karakterologije možete obavestiti u našoj sutrašnjoj kolumni.
