Iran nije Venecuela
Nije drugačije ni u vremenu veštačke inteligencije i kvantnih kompjutera, jer je u svakom ratu, a pogotovo onim velikim, toliko međusobno zavisnih faktora, varijabili i nepoznatih da realni tok operacija ne može tačno predvideti ni najbolja veštačka ili ljudska inteligencija.
Upravo se to pokazuje na novom ratu na Bliskom istoku, koji, kao i svi ratovi, pokazuje svoju kockarsku prirodu, jer je opšti utisak da Amerikanci nisu očekivali ovako žilav otpor Irana i da su mislili da će mnogo lakše završiti posao. Na to je svakako uticala brza i laka pobeda u Venecueli, koja je kod jednog dela ljudi oko Trampa stvorila utisak nepobedivosti i da je upravo sada momenat da poravnaju i ostale međunarodne poslove. Međutim, u strateškim stvarima momenti pobeda su opasniji nego momenti poraza, jer vas pobede pune slatkom drogom uspeha, pa mislite da ste svemoćni, dok vas momenti poraza teraju na razmišljanje i korigovanje, pa su ovi drugi, iako neugodni, često strateški plodniji.
Tako je uspeh u Venecueli delovao narkotički na jedan deo ljudi oko Trampa, što je samo bilo pojačano sufliranjem jednog kruga ljudi oko Netanjahua da je baš sada vreme da se Amerika konačno obračuna sa Iranom, što je sve skupa dovelo do odluke da se brzopleto uđe u još jedan rat. Međutim, Iran nije Venecuela, jer ima i stratešku dubinu što zbog planinske geografije, što zbog proksija koji ga pokrivaju izvana, kao i dubinu državnog aparata, koji je, za razliku od onog u Venecueli, više struktura nego ličnost, a konačno, ima i istorijsku dubinu, kao suštinski persijska dugotrajuća civilizacija.
Kad se na sve to doda da nije baš blizu Americi poput Venecuele, već na drugom kraju sveta, jasno je da bilo kakva operacija prostog dovlačenja efektive tu, a kamoli njenog korišćenja u konkretnoj borbi, zahteva mnogostruko značajnije logističke napore od operacija u sopstvenom dvorištu, što je Amerika već osetila u ratovima u Avganistanu i Iraku, zašto je uopšte Tramp donedavno i isticao da će mu prioritet biti tzv. zapadna hemisfera, tj. upravo sopstveno dvorište.
I konačno, kada se na sve to doda da Iran ne samo da nije Venecuela već nije ni Irak ni Avganistan, koji nisu imali ni četvrtinu njegove strateške, strukturalne i istorijske dubine, onda je jasno da se nije moglo očekivati da se preda nakon što su mu na samom početku rata projektilom ubili vrhovnog lidera i četrdesetak ostalih visokih vojnih i bezbednosnih zvaničnika, kao i da to nije izazvalo značajniju unutrašnju pobunu i građanski rat, kao što je možda neko očekivao.
Naprotiv, od ustreljenog ajatolaha su Amerikanci napravili mučenika i sada dobili Hamneija 2.0, kao mlađu i osveženu verziju, ali i doveli do opasnog presedana targetiranja projektilima samih šefova država, što danas-sutra može iskoristiti i neka druga velika sila ako joj se tako otvore karte.
Sve u svemu, najnoviji ulazak u rat sa Iranom očigledno predstavlja stratešku brzopletost sa neizvesnim ishodom, ali još uvek nije kolosalna strateška greška. Strateška greška bi bila, nakon vazdušne, i kopnena intervencija u Iranu, bez obzira na to da li bi bila ograničena isključivo na specijalne jedinice, što bi još bila i greška manjeg ranga sa uglavnom reputacionim posledicama, ali bi kolosalna strateška greška bila kopnena invazija većeg obima, o čemu ćemo ipak konkretnije neki drugi put.
