Ka­lu­đer i Alek

Još od onog mo­men­ta ka­da je izve­sni mla­dić gos­to­vao na „Utis­ku ne­de­lje“ i sat i po vre­me­na na­stu­pao kod Olje Be­ć­ko­vić bez ime­na i pre­zi­me­na, jer ka­ko je sam re­kao, ple­num ga ni­je ovla­stio da se pred­sta­vi, sva­ko ko ima ma­kar mr­vu obra­zo­va­nja mo­gao je da na­slu­ti gde ta­kva po­li­ti­ka vo­di. Do­ve­la nas je do Ka­lu­đe­ra i Ale­ka, no na njih ni­je uka­za­la vla­st, već Dra­gan Đi­las kao li­der Stran­ke slo­bo­de i pra­v­de, obja­šnja­va­ju­ći pu­tem Ju­tju­ba i dru­štve­nih mre­ža za­što u Sme­de­re­v­skoj Pa­la­n­ci ne­ma je­din­stve­ne opo­zi­cio­ne li­ste. Nju su za­bra­ni­li tzv. stu­den­ti, ko­ji su dan pred pre­da­ju je­din­stve­ne opo­zi­cio­ne li­ste do­šli na sa­sta­nak i pred­sta­vi­li se kod­nim ime­ni­ma Ka­lu­đer i Alek, na­re­di­v­ši da ni­ko ko je u opo­zi­cio­nim stran­ka­ma ne mo­že da bu­de na toj li­sti. Ta­ko su za­pra­vo Ka­lu­đer i Alek uo­či sa­mih lo­kal­nih izbo­ra u Sme­de­re­v­skoj Pa­la­n­ci sa­hra­ni­li sva­ku na­du za opo­zi­ci­ju, ali su i po­ka­za­li svu bi­zar­nost ple­nu­ma­ške po­li­ti­ke, gde lju­di bez ime­na i pre­zi­me­na, bez bio­gra­fi­ja, bez da ih iko po­zna­je, mo­gu, uko­li­ko im se pro­h­te, da ur­ni­šu po­li­ti­č­ku sce­nu. Ne­što na­lik pre­drat­nim ko­mu­ni­sti­ma ko­ji su, isti­ni za vo­lju, de­lo­va­li u am­bi­jen­tu nji­ho­ve za­bra­ne ko­ju je kra­lj Ale­k­san­dar do­neo. Ta­da ko­mu­ni­sti­č­ki ak­ti­vi­sti iz iste uli­ce, pa čak i zgra­de, ni­su se po­zna­va­li, ni­ti su zna­li da li je ne­ko od nji­ho­vih ko­m­ši­ja član par­ti­je, baš da ne bi pa­li u ru­ke ta­da­šnjoj po­li­ci­ji, jer su oni bi­li tre­ti­ra­ni kao te­ro­ri­sti. No, da­nas za ta­ko ne­čim ne­ma ama baš ni­ka­kve po­tre­be, ali je va­lj­da poen­ta da se pri­ka­žu kao ne­što po­se­b­no upra­vo ta­ko što na­stu­pa­ju ko­n­spi­ra­ti­v­no, te da im ni­ko ne zna bio­gra­fi­je. To što ne­ma ni­ka­kav pro­gram, pla­no­ve, što se o njoj ama baš ni­šta ne zna, ni­je ni va­žno, jer su­šti­na je re­vo­lu­ci­ja ko­ja sve me­nja. Za njih su izbo­ri sa­mo pri­li­ka za uspos­ta­vlja­nje or­ga­ni­za­ci­je, jer oni i ne na­me­ra­va­ju na izbo­ri­ma da po­be­de, već je ci­lj re­vo­lu­ci­ja. Za po­če­tak že­le da uni­šte opo­zi­ci­ju ko­ja pri­hva­ta vi­še­stra­na­č­ki si­stem, a ka­da s njom za­vr­še, pre­la­ze na vla­st i u ma­ni­ru Cr­ve­nih Kme­ra i Po­la Po­ta že­le da po za­vr­še­noj re­vo­lu­ci­ji u de­lo spro­ve­du sva mo­gu­ća ne­de­la pre­ma pro­ti­v­ni­ci­ma. Za­to će­mo ima­ti po­ja­ve po­put Ale­ka i Ka­lu­đe­ra sve vi­še, a je­di­na bo­r­ba pro­tiv tih na­ka­ra­d­nih i izo­pa­če­nih po­ja­va je da se svu­da i na sva­kom me­stu po­zi­va na je­din­stvo na­ro­da pro­tiv ova­kvih na­ka­ra­d­nih i izo­pa­če­nih po­ja­va. Uos­ta­lom, mi­sli­te o to­me na šta bi li­či­la ze­mlja kad bi je ta­kvi preu­ze­li. Je­di­no što je izve­sno s nji­ma je put u am­bis, a ve­ru­jem da sva­ki če­sti­ti do­ma­ćin ne že­li svo­ju Sr­bi­ju i po­ro­di­cu da gu­ra u am­bis.