i - sve misleći da rade na polzu otečestva (ako pride padne i neka kinta, dobro je) - obavljaju prljava posla smišljena sredinom XIX veka na visokim mestima cincarsko-kalburske čaršije, pa prenošena s kolena na koleno (ja bolje volim da pišem: iz dupeta-glave u dupe-glave) plejade zasenjivača opštenarodne prostote, jedva zamislivih mediokriteta i beznačajnika koji zavetnom patriotskom mrsomudnjavom stvaraju bedan duhovni ambijent, jedini u kome mogu biti „veliki pesnici“, „veliki političari“, dočim su suštinski velike qwrčine od ovce.
Moja neznatnost takve persone zove „voajeri ratnih zločina i mirnodopskih atentata“. Sakloni bože da bi takvi javno rekli kakvu ružnu reč, kad govore, govore vrlo demokratski, legalistički, med im se izliva iz ćaplavih usta, ali podalje od očiju javnosti, danonoćno huškaju sirotinju raju na krvoprolića.
Uzmimo primer. Kad je ono Milošević devedeset pete okončao rat u BiH, prethodni (uspešniji Lompar, Koštunica) beše se zdravo uskurčio. Ko biva... Kakvo sad primirje kad još nismo zaokružili naš „životni prostor“. Jeste Koštuničino uskurčivanje izazvalo smrt od smeha stotina hiljada vrabaca, ali je otkrilo nešto na šta sam odranije sumnjao: naime, da je Milošević bio samo operativac cincarsko-kalburske čaršije, koji se, doduše, otrgnuo kontroli, ali je time prekršio Lomparov „kulturni tabu“ i srazmerno brzo završio u tabutu.
Saglasno Lomparčetu, pretendentu na položaj gaulajtera cincarsko-kalburske čaršije, ispuniti međunarodnu obavezu koju je država Srbija potpisala - što će reći izručiti Miloševića haškom kadiluku - znači učiniti 1. „nešto što se u našoj kulturi nije dogodilo nikad“ i 2. „prekoračiti tabue (što po Lomparčetovom mišljenju) nije dobro“.
Imam pitanje: da li je Srbija animistička plemenska zajednica iz Amazonije (alternativa: Podsaharske Afrike) koja društvene odnose reguliše totemima i tabuima, ili bi trebalo da bude moderna država koja te odnose reguliše ustavom i zakonima. Odgovore slati na adresu redakcije.
Videli smo, dakle, da je Lomparče kao iskariotski jasnovidac Amfilohije, biranim rečima rekao da je Đinđić dobio ono što je zaslužio - što će reči tabut - time što je prekoračio Lomparčetov tabu (koji ovom zgodom svečano nabijam na qwrz).
Sad prelazimo na Lomparčetovu recenziju romana „Đinđić: memoari s onu stranu groba“. Lompar „ocenjuje“ da je moj roman čista „politička propaganda“. Sad bi neki naivčina pomislio da sam se najeo gljiva ludara i da u formi svetovne hagiografije - uz „puno psovki“ - propagiram političke ideje koje je zastupao Đinđić - što bih rado činio kad bi neko hteo da ih čuje - ali neee, provalio me je Lompar. Kaže da ja sve to radim da bih „normalizovao nenormalni režim Aleksandra Vučića“. Pa krv ti jebem na Lomparčetove „kulturne tabue“ do tabuta. (Znate valjda šta tabut znači.)
