Ja sam drugu u sličnom zajebantskom tonu ovako odgovorio: „Napiši ti meni nekrolog za života, da ga ja pročitam i da te pohvalim, pa nek tekst čeka u redakciji.“ Zajebantski početak nekrologa savršeno je primeren nekrologu koji pišem za Boža (nipošto „Božu“) Koprivicu, jednog od najozbiljnijih ljudi koje sam poznavao. Možda se pitate kako je moguće da zajebantski nekrolog bude primeren nekrologu za jednog od najozbiljnijih ljudi koje sam poznavao, znajte to može biti jasno samo onima koji su Boža (alternativa Božu) dobro poznavali, ostalima nema vajde objašnjavati.
Uz ono „najozbiljniji“ valja dodati i jednog od najčestitijih, intelektualno najpoštenijih, najkarakternijih, prijateljima najodanijih ljudi koje sam poznavao, kakvog - za tačnost informacije garantujem - više nikad neću upoznati. (Niti će iko.)
Jesam napisao da je Božo bio ozbiljan, ali to samo znači da bio zajebant na jedan samrtno, ponekad i doslovno samrtno ozbiljan način. Kao kad je, da bi ga oraspoložio, od smrtno oboleloga prijatelja Kiša, tada kandidata za Nobelovu nagradu, tražio 25 odsto od novčanog dela nagrada na konto dugogodišnjeg prijateljstva. Da bi, kad ga je Kiš znajući da neće doživeti Nobela (zbog raka, ne zbog žirija) popreko pogledao - Božo sav basterkitonovski ozbiljan rekao: „Ispod 15 odsto ne idem.“ Na šta je Kiš prasnuo u smeh.
Da, behu to vremena kad je imalo smisla živeti, a bilo glupo i šteta umreti. Uskoro će, izgleda, doći vremena kad će stvar stajati obrnuto.
Godinama sam se nosio mišlju da napišem priču o Božovim neuništivim književnofestivalskim cipelama, na kojima sam mu pomalo zavideo; nijedne moje cipele - a imao sam ih tušta i tma - nisu mogle prismrdeti Božovim.
Nisam se usudio da tu priču napišem, napisaću je uskoro, za broj časopisa Fokalizator posvećen Božovim poslovima i danima. Neki bi cinik sad rekao: „Napisaće priču sad kad Božo više ne može da se brani.“ I cinik bi (delimično) bio u pravu. Bio je rizik napisati priču o Božovim cipelama, do kojih je veoma držao. Šta ako priču podvrgne metodi „close reading“, pronađe neke nedoslednosti i manjkavosti, pa se naljuti.
Jesu te (poludoboke, nikad vezanih pertli) cipele bile kvalitetna roba, ali nikad mi nije bilo jasno - niti će mi ikada biti jasno - kako su tokom najmanje osamneast godina koliko sam ih viđao na Božovim nogama ostale nove-novcate.
Kad smo u decembru prošle godine na Danima Mirka Kovača u Podgorici bili smešteni u istom hotelu, bila je to - kako će se pokazati - poslednja prilika da se siti ispričamo. Bila je to, uzgred, i prilika da Boža upitam za tajnu dugovečnosti njegovih festivalskih cipela. „To zavisi od toga kako hodaš“, rekao je Božo lakonski. Posle je na moje pitanje da li je Kovač bio religiozan, takođe lakonski rekao: „Povremeno da.“ Siguran sam da će i Božo biti samo povremeno mrtav.
