Iako formalno ne menja osnovni princip nuklearnog odvraćanja, ova doktrina otvara Evropi novi spektar mogućnosti. Pariz ne isključuje mogućnost razmeštanja nuklearnih kapaciteta u evropske države.
To se primarno odnosi na avione sposobne za nošenje nuklearnog oružja. Time bi se prvi put otvorila opcija za konkretniju evropsku varijantu francuskog nuklearnog odvraćanja. Ipak, Pariz je decidirano stavio do znanja da bilo kakva odluka o eventualnoj upotrebi nuklearnog oružja ostaje isključivo u rukama francuskog predsednika.
Suština ove doktrine zato počiva na ambivalentnosti između evropske solidarnosti i nacionalnog suvereniteta. Ona je odgovor na dve paralelne krize koje tište Stari kontinent: rat u Ukrajini, koji je konvencionalni sukob vratio u srce Evrope, i sve veća neizvesnost u pogledu pouzdanosti američkog bezbednosnog kišobrana.
Makronova ponuda Evropi nije kopija NATO modela „nuclear sharing“. Za razliku od američkog sistema, gde saveznici učestvuju u planiranju i potencijalnoj upotrebi, francuski plan predviđa zaštitu bez institucionalnog deljenja kontrole. Prema tome, Evropa može biti zaštićena, ali ne i uključena u odlučivanje. Za zemlje istočne Evrope, koje se direktno osećaju ugroženo zbog ruskih pretnji, simbolika francuskog nuklearnog štita može biti važna, ali bez operativne integracije ona ostaje ograničena.
Pariz želi da ojača evropsko odvraćanje, ali bez stvaranja struktura koje bi ličile na NATO i preuzimanja obaveza koje bi zemlje automatski uvukle u potencijalni sukob. Istovremeno, Makron je poslao poruku i Vašingtonu i Moskvi.
Za Vašington to je signal da Evropa sve više razmišlja o većoj autonomiji u oblasti bezbednosti. To je istovremeno i upozorenje za Rusiju da bi potencijalna agresija na evropske države mogla imati šire posledice u vidu francuske nuklearne reakcije.
Nova strategija svodi se na pokušaj balansiranja između ove dve realnosti. Francuski arsenal je relativno mali u poređenju sa američkim i ruskim, a politička spremnost evropskih država da prihvate ovakav aranžman još uvek nije testirana u praksi.
Zato ova doktrina otvara vrata ideji evropskog odvraćanja, ali ih ne zatvara za NATO. Naprotiv, opstaje kao paralelni, komplementarni model. U svetu u kojem se bezbednosne garancije više ne podrazumevaju, već stalno preispituju, Francuska pokušava da ponudi odgovor koji je istovremeno i nacionalni i evropski. Da li će to biti dovoljno, zavisiće manje od Pariza, a više od spremnosti ostatka Evrope da konačno preuzme odgovornost za sopstvenu bezbednost.
