Jedan od misaono i politički najartikulisanijih Peščanikovih autora svakako je Dejan Ilić, ali uprkos zavidnoj misaonosti i političkoj artikulisanosti, čak ni on ne uspeva da izmakne srpskom prokletstvu prvog lica množine „mi“ (jebo ja vas).
Svaka čast prvom licu množine, veoma je ono korisno za istoriju i život, ali je nekako preširoko. Kad god se kaže/napiše „mi“, valjalo bi pojasniti koji tačno „mi“. Previše je „nas“ (jebo ja nas), i previše je naših različitih interesa, da bismo svi mi bili „mi“. S tom neodređenošću ne gubi samo Dejan Ilić, sa nedefinisanošću amorfnog „mi“ kuburi čitavo jedno mnoštvo - legion im je ime - autora koji veruju (ili se, pre će biti, pretvaraju da veruju) da se stanje na srpskoj histeričnoj političkoj sceni može promeniti tekstualnim kritikama stanja na histeričnoj političkoj sceni ili - ima i toga - da će teorijskim napisima iskopati bodrijarovsku rupu u koju će jednoga dana upasti stvarnost.
Ako u svakodnevnom saobraćaju i nije toliko bitno pojašnjavati ko smo „mi“, svaki put kad kažemo „mi“, u politici je to od presudnog značaja. Koliko god Karl Šmit bio (s pravom) ozloglašen: svaka mu je bila ka vladičina kad je napisao da je politici najpresudnije odrediti „ko je neprijatelj“.
U toj stvari opoziciona inteligencija je jednoglasana: neprijatelj je Visoki Režim i Visoki lično. Prvi politički korak je, dakle, napravljen. Drugi politički korak - koji bi u stvari trebalo da bude prvi - ko smo mi, šta hoćemo i kako mislimo da se organizujemo, preuredimo i preinačimo stvari - nikada nije napravljen.
Hajde da to pobliže razmotrimo. Na jednom mestu u najrecentnijem tekstu naslovljenom „Izbori do kraja juna“, Ilić piše rečenicu čiju prvu polovinu kao da je napisala Olivera Bećković, citiram: „Na stranu pitanje kako nam se dogodilo da nam ljudi bez pameti otmu zemlju (vratimo se u 1991. i pronaći ćemo odgovor), sad treba razumeti šta čekaju i zašto ne raspisuju izbore.“
Kako se to dogodilo, to nije nikakva misterija, to je u najboljem slučaju mistifikacija. Dogodilo se tako što su dimuviri Koštunica i Tadić posle streljanja Zorana Đinđića zaustavili tek pokrenute reformske napore i ponovo uspostavili nakratko prekinuti kontinuitet sa režimom iz 1991, u koju nas Ilić poziva da se vratimo da bismo pronašli odgovor na pitanje kako nam se dogodilo što nam se dogodilo.
A to se, između ostalog, dogodilo i zato što su Visoki Režim i visoke režimlije vrlo dobro znali ko im je neprijatelj - čitaj: svi drugi - ali su isto tako dobro - možda i bolje - znali ko su oni, ko im je vrhovni, šta su im namere i kako da se organizuju. U tom smislu držim da bi uputnije bilo da se u potrazi sa odgovorima vratimo u 2003, a ne u 1991.
