M. Amidža je bio visoki pobočnik i lični ahbab mog omiljenog srpskog tirjanina, Knjaza Auto-Puta, glavni knjaževski zajebant i „poznati Milošev saradnik u ruženju i ponižavanju ljudi“. A šta veli Marinko: zašto sam ja na „Amidžinom tragu“. Pa valjda je to jasno: „samoproglašeni“ Visoki Vučić je „na tragu“ knjaza Miloša (kamo sreće da jeste, prim. S. B.), a ja sam po logici knjaževskih stvari „na tragu“ da postanem Vučićev Amidža, kužite, stari moji.
Doduše, ja „još uvek nisam postao savetnik Visokog mesta“ - glagolj Marinko višestruki pobednik takmičenja Mis najveća budala Srbije - ali - nastavlja NSPM-ova misica - „samoproglašeni gospodar Srbije veoma ceni i nagrađuje upravo one koji su spremni da budu nove Amidže na njegovom konaku“.
Kao i Milo Lompar, i Marinko tvrdi da sam ja ništa-pisac, da to što pišem pas s maslom ne bi pojeo - što bi se možda i moglo dokazati kad bi Marinko pisao književnu kritiku - ali Marinko ne piše književnu kritiku nego nesuvislu odbranu persona dramatis umešanih u zaveru za ubistvo Zorana Đinđića, koje se u romanu, fakat, nisu najbolje provele, a koje bi se tek loše provele kad bi počem u Prezidencijalni Konak zaseo neki dilber Miloševe rešenosti i ranga, kome bih rado bio Amidža. Radile bi mačke 24/7.
OK, Marinka ne interesuje funkcionalna dimenzija romana „Đinđić: memoari s onu stranu groba“. Ali roman ima i faktografsku dimenziju. Šta Mis najveća budala Srbije kaže o faktografiji? Hvata li me u laži? Ma jok, Misica ni na jednom mestu nije napisao, npr., „Basara je masno slagao. Iskrivio činjenice, izvrnuo reči i na pravdi boga nabedio nedužne ljude“.
Glavni Marinkov nekritički problem - uzgred i glavni bašibozučko-brabonjački problem - upravo je to što NIŠTA NISAM IZMISLIO, ništa falsifikovao, iako sve to neizmišljeno, nefalsifikovano i dokumentovano, fantastifikovano do groteske, ali to je zato što sam pisao roman, a ne optužnicu, što bih, otvoreno govoreći, radije učinio samo da sam u prilici. (Marinko bi bio oslobođen optužbe zbog neuračunljivosti i beznačajnosti.)
Da li sam počivšeg Glavonju Tijanića nabedio da je nedelju dana pre Đinđićevog streljanja objavio tekst naslovljen „Ako Đinđić preživi, Srbija neće „ - ili sam možda izmislio da je pola sata posle Đinđićevog streljanja - uveren da zaverenička koalicija odmetnutih policajaca, kurvi, lopova i narko-dilera neće prdnuti u čabar - Koštunica izjavio, citiram: „Treba da pravimo koncentracionu vladu“.
Saglasno Marinku, koji se inkriminisanom isprd-kritikom ozbiljno kandidovao za takmičenje Mis univerzum budalizma, to što u romanu pominjem (urađene) poslove, (dokumentovane) dane i (izgovorene) reči nekih u romanu pominjanih individuuma znači „potpunu dehumanizaciju naših najuglednijih intelektualaca“, počev od Ćosića zaključno s medom Vuka Manitoga.
