Njihovi profesori. Rektor Beogradskog univerziteta Vladan Đokić i zvanično se autovao kao lider, a tu su i dekani Folozofskog u Beogradu i Nišu Danijel Sinani i Natalija Jovanović, zatim dekanka FPN u Beogradu Maja Kovačević, Tanasije Marinković s prestoničkog Pravnog, pa novosadski profesori Dinko Gruhonjić i Jelena Kleut, notorni Jovo Bakić i brojni drugi čija imena ne navodimo samo iz obzira prema prostoru u novinama, i zbog toga im se izvinjavamo.
Stvar je u ovome: posle godinu i po dana vitlanja po Srbiji, blokada, demonstracija i skupova o crkvenim praznicima, ispostavilo se da među „novom i drugačijom snagom na političkoj sceni Srbije - studentima“ studenata - nema!
Oni su svedeni na bezimene prenosioce poruke u „Utisku nedelje“ ili u Smederevskoj Palanci (setimo se one dvojice „šifrovanih“ što su počistili đilasovce s liste za lokalne izbore), a u najboljem slučaju koriste se kao statisti u akcionim scenama kao što su bile one na Medicinskom fakultetu ili im se milostivo ostavlja da se igraju nalepnicama i da traže bojkot Evrovizije. I da se pojedinci među njima pripuste povremeno u Brisel, kao ukras.
Od početka smo imali trezvene analize da su nemiri koji su zahvatili Srbiju tokom 2025. protest bogatih, samo što nije bilo nikoga da ih sluša. Sada je belodano da program blokadera ne predstavlja nikakvu novinu u političkom životu zemlje, najmanje da donosi korenite promene - programa jednostavno nema.
Profesori univerziteta i njima blizak deo elite u ovom društvu ima sve što može da ima: novac, karijeru, ugled, uticaj, sigurna radna mesta - dobar deo njih nasleđuje svoje roditelje na katedrama, jedino što nema je - vlast. Zato su i ušli u političku arenu, i zato se i sukobljavaju sa opozicionim strankama, jer ih doživljavaju kao konkurente u biračkom telu koje je protiv sadašnje vlasti. Jedina prava novina koju su uneli u politički život jeste to što su se maskirali, što su ispred sebe gurnuli studente. Današnjim rečnikom kazano, poveli su proksi političku borbu. Što je, opet, priroda posledica činjenice da su imali i imaju i dalje neograničeni uticaj na studente i potpuno otvoreno polje manipulacije njima.
Da li je to zloupotreba? Jeste, ali...
Čujemo na ovom mestu dosetku kome je do morala, neka ide u crkvu, alibi za sva moguća nepočinstva političara u tranzicionoj Srbiji. I priznajemo da je iluzorno tražiti moral u politici.
Ali ovde - naizgled paradoksalno - nije reč o političarima. Imamo, u suštini, univerzitetske profesore, zaposlene na državnim univerzitetima, koji koriste resurse poverenih im ustanova za ostvarenje interesa svojih uskih grupa. Na štetu brojnijeg ostatka, koji ne deli njihova uverenja. Nešto što je formalno počelo kao „borba protiv korupcije“ pokazuje nam se sada u ogoljenom vidu „trgovine uticajem“. I to više nije ni pitanje morala, niti ima veze s crkvom.
Redosled nužnih poteza je ovakav: profesori moraju da glasno i jasno obelodane svoj izbor - nastava ili partijsko delovanje. Pa u slučaju ovog drugog da nastave svoju borbu - na koju apsolutno imaju pravo - o svom trošku. Sve drugo je kršenje zakona. Ili, da kažemo ovako: ako vam je tata ostavio katedru u nasleđe, nije i fakultetski budžet.
