Ali u kome je osim književnih stvari bilo i političkih pitanja i odgovora, što je, da kažemo, logično budući da je tema romana jedna od najneuralgičnijih tačaka naše novije istorije, kratko razdoblje u kome je ovo raspalo društvo, kao ona Selinova kokoška, nakratko zalepršalo krilima, pokušalo da se iz štale plemenske zajednice uzdigne do političke visine, pa se, nakon Đinđićevog ubistva, ponovo sunovratilo u senkrup i nastavilo da kljuca pretpolitička, zavetna i klerikalistička govna. Kojih je, što rekao onaj vic s bradom, bilo kol’ko ‘oćeš.
U pomenutom intervjuu sam pričao manje-više istu priču koju pričam već godinama, s tim da sam intervjuerki Jeleni Koprivici, jednoj od retkih pismenih novinarki na ovim prostorima, obećao (naravno u šali) da ću joj, kad mi sledeći put bude postavila pitanje koje mi postavlja iz intervjua u intervju - „do kad će Vučić biti na vlasti“ - precizno odgovoriti: „Do večeras u 19.30“. Malo ćeranja komendije nikad nije naodmet, zar ne?
Glavna stvar u davanjima intervjua za mene nisu intervjui, nego komentari čitalaca, moji univerziteti, moja kuhinjska sociološka laboratorija u kojoj analiziram pravce razvoja ovdašnje beslovesnosti i tupoumnosti. U tom smislu sam sačekao 2. maj - da se komentari „nakupe“ - kliknuo na intervju i nemalo se iznenadio kad sam ustanovio da je onoliki intervju udostojen samo jednog komentara, i to - takođe nemalo iznenađenje - odobravajućeg.
„Nažalost, tačno je to što govori“, napisao je komentator potpisan kao Raško.
Ali već 5. maja predveče, kad sam ponovo kliknuo na inkriminisani intervju, broj komentara je bio narastao do trocifrenih 114 (pretpostavljam da će biti and counting). Od tih 114 komentatora, maksimum 4% je bilo odobravajućih - toliki procenat je, naime, shvatio o čemu (i zašto) pričam - svi ostali su bili ekstremno napušavajući, toliko informerovski napušavajući da sam kliknuo na Informerov portal da pogledam na šta tamošnji komentari liče i ustanovio da i Informer ima komentatorsku opciju - imate mišljenje, ostavite komentar - ali da nema komentatora.
Devedeset, dakle, šest odsto komentatora - procenat upadljivo sličan procentu izričite nepodrške Đinđiću - uopšte nije osporavalo ništa od onoga što sam rekao, još je manje dokazivalo suprotno, nego je sopstvenu inferiornost, ojađenost i tupoumnost pretvaralo u govna koja su nepogrešivo pogađala ventilator, tj. mene i intervju, i još se nepogrešivije vraćala ne mesta sranja. Srbi nikako da nauče lekciju: nemoguće je izvaditi se iz govana blanko seruckanjem po drugima. Time se količina govana samo povećava.
Repertoar govana ostao je uvek isti, srećom, ima ih kol’ko ‘oćeš: te udbaš, te ćaci, te plaćenik, te kropaćenik, te nepristojan, te prodana duša, te bekrija, te kurac, te palac, te niko i ništa... Ostalo mi je taman toliko karakterologije da priopćim da sam se opkladio sam sa sobom u turu pića za sve u kafanici da će se među komentatorima naći unuk onog zastavnika iz Bloka 21 koji je, iako je nije pročitao, najoštrije osudio neku knjigu, i da sam dobio opkladu.
