Stečaj nisam pomenuo retoričkog efekta radi. Srbija je zaista bila pala pod stečajem i to po svim tačkama stečajne definicije, koja kaže, citram: „Stečaj je zakonom uređen postupak koji se sprovodi nad pravnim licem kod koga su nastupile ozbiljne teškoće u poslovanju.“ Da beogradski vrapci ne bi pocrkali od smejanja, zanemarite ono „zakonom“, sve ostalo je tu.
Nije to bio prvi srpski stečaj (umal’, grešna mi duša, ne napisah „ustanak“). Ne, legion im je ime. Sva srpska carstvija su po gvozdenom pravilu završavala u stečajima, posle kojih su dolazile stečajne, a ponekad bogme - kao npr. u slučaju stečaja Kraljevine Jugoslavije - i prinudne uprave i upravnici. Kad je i druga Jugoslavija pala pod stečaj, poslova stečajnog postupka i prinudne uprave latio se Milošević, koji je posle izvesnog vremena, skupa sa Srbijom, i sam dopao stečaja, a ubrzo potom i Sheveningena.
Znam da ću zvučati kao papagaj na tri slova iz Rotopalankinih ukrštenih reči, ali ne mogu a da ne kažem - makar kazao na dupe - da je Srbija posle Miloševićevog stečaja (nakratko) dobila priliku da prevaziđe „ozbiljne teškoće u poslovanju“, koju je brzo prokockala. Znamo priču, znamo okolnosti, da se ne ponavljamo.
Državni kontinuitet koji su uspostavili tadašnji prinudni upravnici s „ljudskim likom“ podrazumevao je, između ostalih kontinuiteta - od kojih se ne zna koji je gori - i kontinuitet padanja u stečaj. Valja naglasiti da su tadašnji stečajni upravnici - imena i prezimena poznata redakciji - bili ugledni beogradski duboki čaršijaneri građanske provenijencije. Jedan od njih (znate koji) poreklom iz Slavskog Pojasa, drugi (znate i njega) iz Krugova Dvojke, što će reći iz lokaliteta u kojima je začeta i iz kojih je distribuirana ideologija krvi, tla Vidovdana časnog krsta, Srba svih i svuda i bla, bla, bla.
Bilo je to prvi put od stečaja Kraljevine Jugoslavije da su se, posle duge apstinencije i još dužeg marša kroz opozicione institucije, vlasti ponovo dokopali duboki beogradski čaršijaneri, koji su se promptno vratili na staru, predratnu stazu grešnika. I tu stazu znate, da se ne ponavljamo.
Kad su napred pomenuti diumviri - nakon što su napravili seriju brljotina i pizdarija koje im „građanska“ javnost ni jedan jedini put nije spočitnula - po sili tradicije i sami pali u stečaj (od koga se jedan diumvir ni do danas nije oporavio), funkciju stečajnog upravnika je preuzeo Vučić. Sve do faze relativno starog majmuna, moja neznatnost je, poput mnogih drugih neznatnosti, bila uverena da su stečajni upravnici uzrok svih naših zala, sve dok pod starost nije dokonala da niko od prinudnih upravnika nije na vlast došao prinudnim putem, nego većinom glasova naroda koji je odavno pao pod stečaj.
