Domaćini su Trampu, znajući domete njegove sujete, organizovali spektakularnu koreografiju dočeka uoči razgovora kojima je, sem simbolizma, dominirala zajednička ocena da dve zemlje treba da budu „partneri, a ne rivali“.
Uz dogovor da se uspostave „konstruktivni strateški i stabilni odnosi“ kao nov okvir saradnje, dvojica lidera su zaključila da su najvažniji bilateralni odnosi na svetu „generalno stabilni“. Iako je gosta najviše zanimala trgovina, Si je pokrenuo pitanje Tajvana, opisujući ga kao najvažnije i najosetljivije. Kineski lider, koji neprikosnoveno vlada 13 godina, procenio je da može da bude direktniji nego što se očekivalo. Uprkos opuštenoj atmosferi, poručio je Trampu da neslaganja oko ostrva koje Kina smatra svojom teritorijom mogu da odvedu odnose na „opasno mesto“ i da vode u konflikt.
Tramp nije komentarisao, niti je Tajvan pomenut u saopštenju Bele kuće, ali je jedan od članova delegacije rekao da predsednik „razume osetljivosti“ po ovom pitanju. Državni sekretar Marko Rubio kratko je prokomentarisao da pozicija SAD ostaje „neizmenjena“.
Trampova administracija ima ambivalentan odnos prema Tajpeju: odobrava veliku prodaju oružja, dok istovremeno ne insistira na ranije prihvaćenoj obavezi da će SAD na sve načine pomoći tajvanskim vlastima u slučaju kineske invazije.
Peking se oštro protivi naoružavanju Tajvana i paketu prodaje oružja vrednom 14 milijardi dolara koji je Kongres odobrio, ali čeka Trampovo odobrenje. Predsednik SAD je uoči dolaska zaustavio već dogovorene isporuke od 11 milijardi dolara, ali taj njegov gest dobre volje nije dovoljan.
Si procenjuje da može da vodi igru. On dobro zna da američka strategija odbrane kao glavni cilj označava odvraćanje Kine u regionu Indo-Pacifika, ali ta pozicija je dramatično kompromitovana Trampovom opsesijom da zajedno sa Izraelom promeni vlast u Teheranu i razori iranski nuklearni program. Nije uspeo, pa Kinezi žele da kapitališu na Trampovoj nekompetentnosti.
Posle serije ponižavajućih političkih implozija oko Ukrajine, Gaze, NATO, Grenlanda, Irana i Libana, i na još jednom minskom polju nije zabeležio neki uspeh uprkos pohvalama atmosferi razgovora.
Tramp je navikao da sve adute drži u ruci, ali to nije slučaj sa Sijem. Strateško nepoverenje možda je malo ublaženo, ali ostaje kao glavna karakteristika međusobnih odnosa.
Rat oko Irana je tema koja je i te kako zanimala Sija. Kina je najveći uvoznik nafte na svetu, a više od trećine dolazi sa Bliskog istoka. Blokada tesnaca Ormuz i američka pomorska blokada iranskih luka sada su zatvorili dotok nafte.
Si je ponudio da Kina i SAD zajedničkim snagama ponovo uspostave plovidbu Ormuzom. Tramp kaže da mu pomoć nije potrebna, ali od Sija očekuje da ubedi Iran, svog strateškog partnera, da prihvati dogovor sa SAD kako bi se prekinuo konflikt koji je izazvao ogromne potrese na svetskom tržištu energenata.
Tramp je tokom prvog mandata posetio Kinu 2017, ali je u to vreme imao ratoboran stav, optužujući Peking da pokušava da nanese štetu američkoj bezbednosti i prospertitetu. Pokrenuo je trgovinski i carinski rat protiv najvećeg rivala, koji je prekinut u oktobru. Sada je ovo bio neki drugi Tramp.
Dinamika moći se promenila, iako nema sumnje da obe strane žele stabilnost. To je omogućilo „pozitivne tonove“. Ispoljena je želja da se kratkoročnim dogovorima izađe iz perioda visoke napetosti, ali pitanje Tajvana svedoči da su razlike u stavovima dve velesile i dalje prisutne.
Tramp će se hvaliti ekonomskim dogovorima i održavanju primirja u trgovinskom i carinskom ratu, ali na geostrateškom planu ostaje bez poena.
Kinezi mogu da budu zadovoljni Trampom. Zahvaljajući njemu, SAD su izgubile značajan deo kredibiliteta u svetu i doživljavaju se ili kao pretnja, ili barem nepouzdan saveznik. Ono što Amerika gubi, Kina dobija: promoviše se kao novi čuvar svetske stabilnosti.
