Erdoganove obnovljene ambicije da uspostavi autoritarni predsednički sistem u Turskoj, jačaju zabrinutost da to dodatno može da ograniči slobodu štampe i otvori put u diktaturu.
Na prethodnim izborima, koji su održani 7. juna, rivalska Narodna demokratska partija (NDP) je isticala i napadala Erdoganove namere. "Nećemo dozvoliti da on postane predsednik sa izvršnim ovlašćenjima!" To je bio glavni slogan prokurdske NDP, i možda najupečatljiviji slogan cele predizborne kampanje.
Poruka je bila toliko jaka da je NDP osvojio 13,2% glasova, uz podršku neverovatnog broja birača koji su za tu stranku glasali po prvi put. Ti ljudi su očigledno bili zabrinuti da bi ostanak NDP ispod nacionalnog cenzusa od 10% dalo Erdoganovoj AKP natpolovičnu većinu u parlamentu i omogućilo mu da promeni Ustav i uspostavi predsednički sistem.
Erdogan je dugo tvrdio da Turska treba da napusti parlamentarni sistem u korist predsedničkog, sa jakim izvršnim ovlašćenjima za šefa države. Mnogi strahuju da bi predloženi režim označio početak nepovratnog puta ka diktaturi.
Pretpostavka je da su veliki gubici koje je AKP pretrpeo na junskim izborima bili povezani sa Erdoganovim predstavljanjem tih izbora kao svojevrsnog plebiscita za predsednički sistem. Lideri AKP su verovatno došli do istog zaključka, jer na izborima od 1. novembra to nisu pominjali.
Ipak, debata o tome je brzo ponovo pokrenuta pošto je AKP počistio protivnike, osvojivši 49,4% glasova. Predstavnici AKP su odmah izjavili da treba biti otvorena diskusija o predsedničkom sistemu. Erdoganov potparol Ibrahim Kalin je bio najjasniji izjavom da bi pitanje ustavnih amandmana kojima bi se uveo predsednički treba izneti na referendum.
Za takav potez je potrebna podrška najmanje 330 poslanika od 550 u parlamentu, ali AKP ima samo 317 mesta. Predstavnici NDP su međutim, signalizirali da je ta stranka otvorena za razgovore o predsedničkom sistemu, što je potpuno suprotno njihovom sloganu na izborima 7 juna. To povećava izglede za pregovore o predsedničkom sistemu i oživljavanje razgovora o pomirenju sa Kurdima, u kome NDP ima ključnu ulogu, poput pitanja kao što je kućni pritvor za zatvorenog kurdskog pobunjeničkog vođu Abdulaha Odžalana.
Ipak, nagodba u vezi rešenja kurdskog problema ne znači da bi uvođenje predsedničkog sistema doprinelo demokratiji u Turskoj. Neuspeli pokušaj uvođenja novog ustava 2013. godine je već pokazao šta AKP ima u vidu. Nacrt ustava koji je stranka podnela parlamentu te godine, predsedniku daje prava i dužnosti koje se teško mogu videti u drugim delovima sveta.
Prema tom predlogu, šef države bi imao moć da izdaje izvršne i zakonodavne uredbe, što bi praktično značilo da bi i izvršna i zakonodavna vlast bila skoncentrisana u njegovim rukama. Parlament bi zadržao zakonodavnu funkciju, ali bi predsednik imao pravo veta nad zakonima koji usvoji skupština. Pored toga, parlament bi trebalo da ima tropetinsku većinu da nadglasa predsednički veto i zakon progura po drugi put. Predsednik bi imenovao ministre i polovinu članova viših sudova, i imao ovlašćenja da raspusti parlament. 
Za razliku od drugih predsedničkih sistema, onaj koji je predložila AKP predviđa da se predsednički i parlamentarni izbori održavaju istovremeno. Ugledni profesor prava i predavač Levent Koker smatra da se idejom o istovremenom održavanju izbora želi osigurati da će predsednik i dominantna stranka u parlamentu biti na istoj političkoj liniji. Profesor Ergun Ozbudun, jedan od najvećih ustavnih pravnika Turske, je takođe ozbiljno zabrinut zbog namera AKP. On je rekao da taj predlog donosi "vladavinu jednog čoveka bez mehanizama kontrole i ravnoteže."
Ali, analiziranje predsedničkog sistema koje je AKP predložio ne može biti najbolji način, već se mora uzeti u obzir i stanje na terenu. U zemlji u kojoj je sloboda štampe na žalosno niskom nivou, a nezavisnost sudstva neprestano slabi, najvažnije je pitanje: ko može kontrolisati i biti ravnoteža moćniku koji stoji u srcu sistema?
Zabrinutost je još veća kada se vidi kako pristalice AKP interpretiraju ovu ideju. Na primer, Abdurahman Dilipak, kolumnista provladinog dnevnika Jeni AKIT i istaknuti glas u islamističkoj zajednici je prošlog meseca, u glavnom govoru na skupu u Kanadi, rekao da će Erdogan, ako bude izabran za šefa države pod predsedničkim sistemm, postati “kalif”, dok će predstavnici naroda povezanih sa kalifatom imati kancelarije u njegovoj predsedničkoj palati.
Istraživanje javnog mnjenja sprovedeno posle izbora prvog novembra je utvrdio da 31% Turaka podržava predsednički sistem, dok 57% želi nastavak parlamentarnog. Rezultat je izgleda u skladu sa rezultatima izbora 7. juna, kada je AKP izgubila parlamentarnu većinu, posle kampanje sa predsedničkim sistemom kao centralnim pitanjem.
Ali, samo nekoliko dana pre izbora prvog novembra, policija je upala u prostorije Koza Ipek Holdinga, a imenovani su pro-vladini poverenici da upravljaju ovom medijskom grupacijom. Dve novine i dva televizijska kanala, koji su bile glasni kritičari vlade su se preko noći pretvorili u propagandne mašine AKP-a.
Da li će Erdoganova žarka želja za predsedničkim sistemom dovesti do novih udaraca na opozicione medije, koji su već na izdisaju? Da li pritisak na medije bez presedana u poslednjih nekoliko meseci proizlaze iz namere da se ućutkaju suprotna mišljenja, uoči referenduma o predsedničkom sistemu?
Sve u svemu, oživljavanje rasprave o predsedničkom sistemu je u Turskoj izazvalo ozbiljnu polemiku i postavilo nova alarmantna pitanja.
(Autor: Orhan Kemal Cengiz/All Monitor - priredio M. Đorđević)
