Tugovale su sa sestrom Emili, koja je preminula u 20-toj godini tokom napada epilepsije. Od ranog jutra četiri sestre sedele u kraj otvorenog mrtvačkog sanduka u dnevnoj sobi roditeljske kuće: iscrpljene, očajne, beznadežne: Sesil, Anet, Ivon i Mari Dion srušio se svet.
Fotograf Artur Sas podsetio ih je da su se zakonski obavezale da poziraju i napravio poslednju zajedničku fotografiju svih pet sestara. Četiri mlade žene u crnini, koje praznim pogledom posmatraju umrlu sestru.
Magazin "Lajf” se reklamirao "fotografijom nedelje” i hiljade ljudi kupile su taj broj. Tragična Emilina smrt bila je medijski spektakl. I u najtežim trenucima života petorke su donosile zaradu.
Od spektakularnog rođenja 28. maja 1934. navikavali su ih da budu poslušne, da se smeškaju po komandi, čak i kada im se plakalo. Sestre Dion bile su prve petorke na svetu koje su sve preživele.
Bile su duge po 23 centimetara kada su rođene na severu Kanade, u seoskoj kući, bez tekuće vode i struje. Niko se nije potrudio da izmeri svaku ponaosob: zajedno su težile 6.670 grama.
Izgledale su "kao pacovi”, rekao je svojevremeno za "Njujork tajms" lekar Roj Alen Defo koji je bio prisutan kada se porađala Elzir Dion (25). Nije verovao da će preživeti i pozvao je sveštenika, jer do tada nije zabeleženo da je makar i jedno dete od poznatih slučajeva petorki živelo duže od 50 minuta.
Sestre Dion su preživele, bila je to medicinska senzacija - broj dece u porodici Dionovih od danas do sutra povećao se na deset.
Otac Oliva se hvatao za glavu, jer je bilo vreme velike ekonomske krize, trebalo je da otplati kredit i nije znao kako da prehrani decu. Defo i jedan sveštenik savetovali su mu da predstavi decu na svetskoj izložbi u Čikagu - za 250 dolara nedeljno, što je za porodicu bio ogroman iznos.
Sutradan je Oliva Dion pokušao da poništi ugovor, ali bilo je prekasno. Ministarstvo za socijalna pitanja Ontarija odlučilo je da se deca stave pod zaštitu države, koja ih je potom besramno eksploatisala.
U njihovom rodnom mestu Korbeju napravljena je mini bolnica namenjena samo njima. Tamo je doktor Defo uz pomoć bolničarki podizao devojčice. Naučnici su beležili svaku njihovi prehladu, svaku emociju.
Pod stražom policije, zaštićene od spoljnog sveta bodljikavom žicom visokom dva metra, devojčice su živele izolovano od društva. Da bi ih disciplinovale, bolničarke su devojčice vezivale za krevet. Na bezbrojnim slikama i snimcima to se, naravno, ne vidi.
Na njima se petorke smeškaju: s prazničnom ćurkom, za Božić, za prvu svetu pričest, na sankama, u heklanim kupaćim kostimima, na triciklu. "Mediji su obeležili naše detinjstvo. Bile smo društveni eksperiment osuđen na propast. Takoreći, prva deca Kardašijan" kažu Sesil i Anet Dion.
U novinama širom sveta objavljivane su njihove slike. "Ove petorke bacaju svaku zvezdu u zasenak" izjavila je glumica Bet Dejvis, jedna od tri miliona znatiželjnika koji su 30-tih godina XX veka posetili imanje u Ontariju na kome su živele. Policajci su dva puta dnevno, u 11 i 15 sati, otvarali kapiju “Kvintlenda”. Oko igrališta podignut je prolaz s providnim ogledalima, kroz koji su posetioci mogli da ih posmatraju, a one su bile toga svesne.
"Mogla sam da ih čujem, da vidim njihove senke, da ih osetim - kaže Anet.
Zahvaljujući “Zlatnom grumenju”, kako su ih mediji prozvali, u kanadsku državnu kasu slilo se oko 500 miliona dolara. Retko ko se zgražavao nad činjenicom da je vlada roditeljima oduzela decu da bi ih izlagala kao životinje u zoo-vrtu. Poznati austrijski psiholog Alfred Adler je, međutim, upozoravao da “život u kući od stakla ne doprinosi sreći”.
Sestre Dion su vreme u “Defoovoj bolnici” opisivale kao “raj”, a period posle devetog rođendana kao pakao. Godine 1943. roditelji su uspeli da povrate starateljstvo nad njima. Od tada su morale da žive pod istim krovom s roditeljima i ostalo petoro dece.
Majka Elzir ih je tukla, oduzela im je njihove omiljene lutke, nazivala ih "razmaženim princezama" i držala ih je “kao robove”, ispričala je Sesil u jednom intervjuu. Otac Oliva ih je seksualno uznemiravao i čak je pokušao da siluje Anet u vikendici, otkrila je ona nekoliko decenija kasnije. Kada su se sestre izjadale svešteniku, savetovao im je: “Nosite debele kapute, molite se, oprostite ocu”.
"Bilo je to najtužniji dom koji smo ikada imale - govorile su sestre. Pošto ih niko nije pripremio za spoljni svet, plašile su se ljudi. Tri sestre, Mari, Ivon i Emili htele su da postanu kaluđerice, ali je Mari ipak rešila da se uhvati u koštac sa životom: otvorila je cvećaru, udala se, kao što su to učinile i Sesil i Anet, i dobila je decu. Umrla je u 35-toj godini od posledica moždanog udara.
Godine 1998. premijer Ontarija Majk Haris izvinio im se zbog eksploatisanja u komercijalne svrhe i odobrio im odštetu od četiri miliona kanadskih dolara.
Kurir.rs/Spiegel
Foto: YT Screenshot
NE PROPUSTITE
