Iako prethodni udari nisu doneli trajne rezultate protiv sirijske vlasti, trenutno su opcija o kojoj se najviše raspravlja, analizira "Njujork tajms".
Debate o preduzimanju akcije otkrivaju štošta, ali ne ono što je namera učesnika debate. Amerikanci često recikliraju politiku ograničenog broja vazdušnih napada, što govori zašto je problem Sirije toliko komplikovan, jer ne daje trajne rezultate. Takođe, to je i pokazatelj spoljne politike SAD.
Čudno je da se retko šta promenilo od Obaminog do Trampovog mandata.
Bila je jedna stvar raspravljati o tome pre 2017. godine - da li bi Obamina istrajnost u agresiji 2013. godine sprečila Siriju od daljeg korišćenja hemijskog oružja, promenila tok rata, a možda čak i srušila Bašara al-Asada, sirijskog vođu.
Ali, prošle godine, Tramp je izvršio kontrolisane udare upravo kakvi su tada bili zahtevani. U Siriji je opet malo šta očigledno promenjeno. Ali, neverovatno je da nije ništa promenjeno ni u Sjedinjenim Državama koje i dalje veruju u kontrolisane udare.
"Jednokratno Trampovo bombardovanje sirijskog aerodroma ispalo je toliko nebitno, da nije ni najmanje uticalo na mit da bi Obamino bombardovanje bilo šta promenilo u Siriji od tad", smatra profesor bliskoistočnih studija na Univerzitetu Džordž Vašington Mark Linč.
Ispostavilo se da je povećan pritisak da bude izvršena još jedna serija takvih napada i deluje da bi Tramp mogao da ponovo donese istovetnu odluku.
Ono sa čim bi Amerikanci mogli da se suoče, hteli to ili ne, jeste realnost da neki problemi ne mogu da budu rešeni po maloj ceni, niskorizičnim rešenjima na koje su se navikli kao svetski hegemoni nakon Hladnog rata.
"Za one koji žele vojni odgovor, pitanje je jednostavno: možete li mi reći bilo koji praktični odgovor koji ne bi podrazumevao invaziju", objavila je Ema Ešford, analitičar insituta Kato na Tviteru.
Kako se navodi, SAD imaju pred sobom tri mogućnosti.
Kontrolisani udari
Prva opcija su kontolisani udari koje je Obama naredio pod pritiskom i koje je Tramp izvršio prošle godine. Cilj takve akcije je da za razumnu cenu, Asadu pošalje poruku da neće biti tolerisana buduća upotreba hemijskog oružja.
Međutim, oni nisu promenili ono što Asad ima na umu: ovaj rat pitanje je ličnog i nacionalnog opstanka. Ako on smatra da je hemijsko oružje neophodno za njegov opstanak, on će ga napustiti jedino ako se suoči sa većom pretnjom po njegov opstanak, nego ove koja mu donosi benefite.
Za to je neophodna egzistencijalna pretnja koju SAD ne želi da sprovede zbog rizika.
Asadovi ruski i iranski saveznici lako mogu da mu pomognu i da ublaži takve napade. Ukoliko Amerika bombarduje drugu sirijsku pistu, ruski izvođači će jednostavno sagraditi Asadu novu. Tako da to za njega nije nešto što bi promenilo igru. Nejasni argumenti za kontrolisane udare će pokazati američku odlučnost i snagu, ali nema mnogo jasnih dokaza da takve poruke mnogo deluju kod protivnika.
Naoružavanje pobunjenika
Ovo je jedna od politika koju je Obama favorizovao i podiže ulog za Asada. Naoružavanje antivladinih pobunjenika je primer pritiska na sirijskog lidera da se povinuje američkim zahtevima.
Obama je snabdevao pobunjenike antitenkovskim TOW projektilima, što je imalo odličan efekat, saterujući u ugao vladine snage oružjem koje je nazvao "Krotitelji Asada".
Problem sa ovom strategijom jeste da su zauzvrat Asadovi ruski i iranski saveznicu uspeli da ih nadmaše, usklađujući i prevailazeći Ameriku.
Amerikanci šalju oružje - Iranci šalju borbenu brigadu - Rusi postavljaju artiljerijsku jedinicu. Oni uvek mogu da učine više, imajući kontolu nad lestvicom eksalacije.
Neki analitičari tvrde da su "Krotitelji Asada" bili veoma uspešni da izazovu intervenciju Rusije u Siriji 2015. godine. U tom smislu, Obamin pristup nije samo neuspeh, nego mu se i obio o glavu. Rezultat je krvavi rat sa više patnji na sirijskoj strani, ali malo promena u Asadovom razmišljanju. Dalji takvi sukobi bi se isto završili.
Puna intervencija
Puni napadi bi bili uspešni samo ako bi namerno stvorili dva rizika koje SAD namerno izbegavaju. Prvi je urušavanja sirijske vlade, što će pogoršati patnje u Siriji ugrožavajući još miliona života i produžavanje rata. Drugi rizik je direktni vojni sukob sa Rusijom, sa nuklearnom snagom, uz mogućnost da neprijateljstva dostignu vrhnac na Srednjem istoku i u Istočnoj Evropi, ugrožavajući i milone ljudi koji nisu Sirijci.
"Zaključak je: Asadove akcije su odvratne, ali nema praktične vojne opcije, osim ako ste spremni da efektno sruštite sirijsku državu i ponovo izazovete građanski rat", napisala je Ešford.
Tramp, kako je ona predvidela, pokrenuo bi još jednu seriju napada koji ne bi promenili ništa, ali na domaćem nivou bi naišli na odobravanje.
Zašto neplodonosna politika dobija podršku? Istraživanje Sare Kreps i Sare Meksej, politikologa sa Kornel univerziteta i Univerzitea u Pensilvaniji, dalo je rezultate da su Amerikaci osećali moralnu obavezu da pomognu humanitarnim žrtvama i pruže pomoć u vidu vojne akcije. To može da dovede do toga da Amerikanci naizgled podržavaju politiku spasavanja ratnih izbeglica - bacanjem bombi.
Ali, to nisu samo Trampovi birači. U Vašingtonu je došlo do čudnog revizionizma u vezi sa prethodnim napadima, koji bi trebalo da objasne zašto je bilo malo opipljivih koristi.
Ponekad se čini da će Sjedinjene Države bombardovati prazne piste zauvek, u ideji da je to rešenje koje Amerikance ne košta ništa, prenosi Njujork tajms.
Kurir.rs/Njujork tajms Foto: AP
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
(KURIR TV) U SIRIJI VRI! Evo koliko vojnika imaju Rusi i Amerikaci i kako su raspoređene trupe!
