Najnovije vesti

MOLILA SAM LEKARE DA ISKLJUČE APARATE, ČULA SAM DOK SU ME OŽIVLJAVALI: Jeziva Goranina ispovest o borbi sa koronom!
Foto: Facebook / Žan Tabak

pobedila koronu

MOLILA SAM LEKARE DA ISKLJUČE APARATE, ČULA SAM DOK SU ME OŽIVLJAVALI: Jeziva Goranina ispovest o borbi sa koronom!

Planeta

Nisam više mogla da izdržim, molila sam doktore i medicinske sestre da isključe aparate na koje sam bila priključena kako bi me održavali u životu, priča u svojoj ispovesti Gorana Tabak (49) iz Splita, supruga proslavljenog hrvatskog košarkaša Žana.

"Proživljavala sam nešto nestvarno. Nisam znala da je moguće ostati živ nakon drame, horora, kako god hoćete, koju sam proživljavala 32 dana u privatnoj bolnici "Zarzuela" u Madridu. Nije mi bilo ni na kraj pameti da bih ja mogla da se zarazim koronavirusom i da bih zbog njega zamalo umrla" rekla je za Slobodnu Dalmaciju Gorana, ćerka jednako proslavljenog oca Rate Tvrdića, jednog od najboljih hrvatskih košarkaša svih vremena.

Goranu je koronavirus napao u Madridu, gde porodica Tabak živi 20-ak godina, a cela ova drama započela je 11. marta. Njenu priču, koje velikim delom nije bila svesna, prenosimo u celosti. Ono kroz šta je prošla, u velikoj meri prepiričali su joj zaposleni u bolnici i njen muž Žan. 

"Dobila sam temperaturu, što mi je bilo čudno jer ne znam jesam li je u životu imala tri puta. Dva dana bila mi je oko 37,5  a zatim je naglo skočila na 39,6 i 41 stepen i tada sam uzela paracetamol. Ali kako nije padala, zvala sam bolnicu i rekli su mi da ne dolazim tamo te su mi objasnili kako da je snizim. Nije se spuštala pa me je 18. marta Žan, koji se vratio iz Poljske, gde radi kao trener, odveo u Hitnu pomoć" priča Gorana. 

foto: EPA / Stephanie Lecocq

U Hitnoj pomoći već je bila gužva i Gorana nije dobila krevet na kojem bi mogla da primi terapiju. Smstili su je na stolicu i intravenozno joj dali antibiotike.

"U Hitnoj pomoći bila sam jedno šest sati i nakon toga mi je bilo malo bolje, tmperatura je počela da pada. Otišli smo natrag kući, nisu me zadržali u bolnici i rekli su mi da se vratim ako se fibra ne bude još spuštala, ali da im se pre toga javim da mi obezbede krevet. Od tog 18. marta do 20. ponovno mi je skakala temperatura, a nakon 20. počeli su mi problemi s disanjem. Sve sam teže disala i tada smo odlučili da moram u bolnicu" govori Gorana.

Tako je i bilo. Gorana i Žan uputili su se u bolnicu, a ona je ponela svoje stvari.

"Znala sam da će me ostaviti u bolnici jer sam se loše osećala, ali nije mi bilo ni na kraj pameti da ću proživeti i preživeti ono što je usledilo. U bolnicu sam otišla 22. marta. Nakon prespavane noći u bolnici, sutradan, 23. bilo mi je puno bolje. No, to je kratko trajalo. Istog dana, tri-četiri sata nakon tog "puno boljeg stanja" opet nisam mogla da dišem, kao da mi vazduh nije ulazio u pluća, i onda su odlučili da me intubiraju" dalje opisuje Gorana . 

foto: EPA/Janos Vajda

Ovo njeno stanje preko mobitnog telefona su pratili njen suprug Žan, najbolja prijateljica Pipi (bivša supruga Dina Rađe), Toni Kukoč i njen najbolji madridski prijatelj Lorenco, s kojim drži restoran.

"Ja sam svima njima, a da to nisam ni znala, onako nesvesno napisala SMS: "Ja ne verujem da ću se iz ovog izvući živa." To je bilo zadnje što sam napisala, a to su mi rekli tek kad sam izišla iz bolnice. Uopšte nisam znala da sam im to napisala" kaže Gorana.

Sledećih 16 dana bila je u indukovanoj komi, a medicinsko osoblje budilo ju je svaki dan ili svaka dva dana, i obavljali testove. 

"Pluća su mi bila sasvim bela, na RTG snimku se uopšte nisu videla, i zbog toga doktori nisu videli u njima krvni ugrušak od šest centimetara. Moja najgora noćna mora bila su buđenja. To je bilo jako teško i izuzetno dramatično. Moram napomenuti da sam u vratu imala jednu centralnu injekciju u koju je ulazilo još pet. Istu takvu imala sam i na ruci, na dva mesta. Imala sam bezbroj cevčica po telu, kroz koje su me hranili, davali mi kiseonik i takvu su me pokušavali buditi. To je grozno, verujte mi - priseća se Gorana. 

foto: EPA / Giuseppe Lami

Ali, najgore dolazi 28. marta.

"Do tada sam se još nekako držala, a tog 28. su nazvali Žana i rekli mu kako sumnjaju da ću se izvući jer da je moje stanje izuzetno teško. Kako sam bila u induciranoj komi, nisam ni znala da mi se stanje pogoršalo. Kako bih mogla bolje dadisati, okrenuli su me na grudi i tada sam malo bolje disala, ali u tom sam položaju počela da otičem zbog svih lekova koje sam dobijala. Tako bih neko vreme ležala na grudima, pa bi me onda okrenuli na leđa ili na bok, pa opet na grudi i tako unedogled - govori Gorana.

To okretanje bilo je "mila majka" u odnosu na ono što je usledilo.

"Znam da sam gubila svest, toga se sećam, i znam da su me reanimirali. Bila sam u stanju nekog polusna i sećam se da sam videla desetak osoba oko mog kreveta koje me reanimiraju. Čula sam ih kako viču "gubimo je", "kako se bori za život", "ona je lav"... Svih se njih sećam u magli i posle, kad mi je bilo bolje, rekla sam im sve što sam čula i videla. Ti su ljudi moji anđeli, oni su me vratili iz mrtvih i dali mi novi život. Kad više nisu znali šta bi sa mnom, otvorili su mi traheostomu na vratu. Čim su napravili tu rupu, unutra su ušli mikrokamericom i našli su mi krvni ugrušak, koji nisu mogli videti na RTG snimku. Odmah su me operisali i izvadili ugrušak. Kad je bila ta operacija, ja to ne znam. Samo znam da mi je odmah bilo bolje" govori Gorana Tabak.

I dalje je bila priključena na respirator i neno zdravstveno stanje bilo je vrlo upitno, s neizvesnim krajem.

"Ni dandanas ne znam gde sam se zarazila. Idem u teretanu, trčim, bavim se sportom, ne pijem tablete, nikada u životu nisam bila bolesna i sada ovo. Od svih tih tableta i čuda farmaceutske industrije imala sam halucinacije, ništa mi nije bilo jasno. Jedino mi je bilo jasno da se moram boriti i pobediti" kaže Gorana.

Na svu sreću, došao je i dan buđenja.

"Kad su me probudili, bila sam potpuno nepokretna. Mogla sam da pomeram samo dva prsta desne ruke i oči. Nisam mogla da govorim, telo mi je bilo potpuno mrtvo. U tom trenutku sam poželela da me isključe s aparata i da umrem, jer nisam mogla da prohvatim mogućnost da ću cieli život ostati u tom vegetativnom stanju" priseća se Gorana.

U tom stanju kroz misli su joj se vrteli razni "filmovi". 

"Bila sam uverena da je Žan mrtav i stalno sam pitala ko će se brinuti o mojoj deci. Ali, onda mi je doktor rekao da je Žan živ, da moram biti strpljiva i da ću se malo-pomalo vratiti normalnom životu. Rekao mi je da ja ne vidim izlaz, ali da izlaza ima. Desetak dana nakon buđenja bilo me je strah da zaspim, čim bih zatvorila oči, bilo me je strah da ne prestanem da dišem. Deset dana pokušavali su da mi isključe kiseonij ali nisam uspevala samostalno da dišem. 

Zbog tolikog ležanja u krevetu i nepokretnosti Gorani su atrofirali svi mišići na telu, a u 32 dana boravka u bolnici izgubila je 23 kilograma.

"Dali su mi bočicu vode od 100 ml i s njom sam vežbala. Celi dan sam je podizala rukama i tako ih jačala, pa sam vežbala noge, stopala, pomerala sam prste na nogama, ma radila sam sve samo kako bih što pre izašla iz šok-sobe i iz bolnice" objašnjava Gorana.

Ona se sada nalazi u Madridu sa svojom porodicom i iz dana u dan sve joj je bolje.

Kurir.rs / Slobodna Dalmacija,  Foto: Facebook / Žan Tabak

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...