Kako navodi, nekada je libijski vođa Muamer Gadafi dočekivan u Francuskoj uz najviše počasti, a onda je proglašen za "lošeg momka", a slično se dogodilo i Sadamu Huseinu.
Nije se sam Gadafi promenio, već koliko je koristio saveznicima, smatra Knajslova.
Libijci su slali velike sume novca u Evropu, naročito u Pariz i Rim, a takođe, štitili su južnu granicu Sredozemlja za EU.
Ipak, Francuska je 2011. godine započela rat, uz podršku Londona. Humanitarna intervencija se pretvorila u svrgavanje režima, a i američka strana na čelu sa tadašnjom državnom sekretarkom Hilari Klinton, zalagala se za vojnu intervenciju. Svi znamo kako se to završilo.
Zvaničnicima u Vašingtonu je u međuvremenu opalo interesovanje za Libiju, ali se i to promenilo u proteklih nekoliko nedelja.
Američki predsednik Donald Tramp je o aktuelnim pitanjima razgovarao sa francuskim i turskim kolegama, Emanuelom Makronom i Redžepom Tajipom Erdoganom.
Francuska podržava snage generala Haftara, dok EU i Turska podržavaju Vladu nacionalnog jedinstva.
Sve je eskaliralo kada su se na Mediteranu sukobili francuski i turski brodovi zbog čega je Pariz odlučio da se povuče iz zajedničkih pomorskih operacija NATO koje treba da kontrolišu embargo na oružje za Libiju.
NE PROPUSTITE
Sve se događa zbog nafte i gasa
Još pre 15 godina, britanska i italijanska energetska kompanija su prve krenule na libijsku naftu.
"Proučavala sam neke od tih ugovora i pitala sam se zašto bi kompanije prihvatile takve uslove. Odgovor verovatno leži u tome što je cena nafte rasla, a Libija je bila bliska evropskom tržištu", navela je Knajslova u autorskom tekstu.
Dalje piše da je u septembru 2011, istog dana kada je u Parizu otvorena konferencija "Prijatelji Libije", objavljen tajni naftni ugovor francuske kompanije Total.
Francuskoj strani su obećane zanimljive koncesije na naftu. Proizvodnja nafte je tada opala zbog rata, privlačeći sponzore, militante i krijumčare sa svih strana.
Situacija u Libiji je postajala sve gora.
U zamenu za vojnu podršku, Turska je nedavno dobila pristup naftnim poljima nedaleko od libijske obale.
Na taj način, turska ulazi u grčke i kiparske teritorijalne vode, a Makron podseća EU da u Sredozemlju ima i "drugih igrača".
Pravo je pitanje - ko ima moć da dovede do deeskalacije? Da li će to biti američki predsednik, ili će ruska i turska diplomatija biti u stanju da proizvedu mir, pita se Karin Knajsl.
Odnosi Rusije i Turske su najzanimljiviji primer klasične diplomatije - uspeli su da održe odnose čak i u vremenima direktnog vojnog sukoba.
U međuvremenu, još jedan akter bi mogao da situaciju još više zakomplikuje. 20. jula egipatski parlament je jednoglasno usvojio odluku o slanju trupa van granica zemlje, a time se najavljuje moguć direktan sukob sa turskim trupama u Libiji. Egipatska vojska bi mogla da bude mobilisana kako bi pružila podršku snagama generala Halifa Haftara, a Kairo bi se tako još više takmičio sa Alžirom, trošeći ogromne sume novca na vojno obezbeđivanje granice sa Libijom. Alžir je u prošlosti računao na podršku SAD, ali to više nije tako, makar ne u tom obimu.
Od svih aktera koji su trenutno aktivni u Libiji, dve sile bi mogle da drže pod kontrolom sledeću fazu rata oko nafte - Rusija i SAD, zaključuje austrijska analitičarka i bivša ministarka Karin Knajsl.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
