"Kad me ljudi pitaju šta sam radio u Avganistanu, kažem im da sam letio avionima i slušao talibane. Moj posao je bio da upozorim savezničke snage na pretnju, pa sam većinu vremena pokušavao da razaznam planove talibana. Prije nego što sam počeo , Upozoren sam da ću čuti strašne stvari i to sam sigurno čuo. Ali kada slušate ljude stotinama sati, čak i ljudi koji pokušavaju da vam ubiju prijatelje, čujete i obične stvari ", počinje svoju priču za Atlantik Jen Fric, koji je od 2008. do 2013. služio u vazduhoplovstvu SAD.
Njegovu priču prenosimo u celosti.
"Brate ... Prehladno je za džihad"
U retkim prilikama su čak uspevali da me nasmeju. Jedne zime u severnom Avganistanu, gde je prosečna nadmorska visina iznad 2.000 metara, a prosečna temperatura ispod nule, došlo je do sledeće rasprave:
"Spustite se i postavite eksplozivnu napravu negde na krivini, gde se ne vidi."
"Može da čeka do jutra."
"Ne, ne može. Amerikanci bi mogli doći ranije, i moramo ih ubiti koliko god možemo."
"Mislim da ću sačekati."
"Ne, nećeš! Idi i postavi bombu!"
"Moram li?"
"Da! Idi i uradi to!"
"Ne želim."
"Brate, zašto ne? Moramo voditi džihad!"
"Brate ... Previše je hladno za džihad."
Da, čuo sam ovaj vic usred planiranja ubijanja ljudi koje sam trebao zaštititi, ali to nije bilo ništa manje apsurdno. I nije pogrešio. Čak je i u našim avionima, uprkos jaknama i grejačima za ruke, bilo zaista prokleto hladno za rat.
Samo još dvoje ljudi ima istu obuku
Oko 20 ljudi u svetu je 2011. obučeno da rade posao koji sam radio. Tehnički, samo dvoje ljudi je prošlo istu obuku kao i ja. Naučili smo dva glavna jezika koja se govore u Avganistanu, a zatim smo dobili zadatak da prođemo specijalizovanu obuku za lingviste u avionima Komande za posebne operacije vazdušnih snaga (AFSOC). AFSOC je imao desetak tipova aviona, ali sam leteo isključivo na lovačkim avionima. Ovi avioni se razlikuju po svojim specifičnostima, ali su svi teretni avioni opremljeni različitim nivoima naoružanja. Neki bi mogli oštetiti automobil i ništa više, a drugi bi mogli uništiti zgradu.
U Avganistanu smo koristili ovo oružje protiv ljudi, a moj posao je bio da pomognem u odlučivanju kojih ljudi. Ovo je ne-eufemistička definicija upozorenja na pretnju.
Imao sam 99 borbenih misija sa ukupno 600 sati. Možda je 20 od tih misija i 50 tih sati uključivalo prave vatrene obračune. Verovatno je još 100 sati prošlo u prisluškivanju loših momaka koji su raspravljali o njihovim podlim planovima ili o onome što smo nazvali „upotrebljivim obaveštajnim radom“. Ali ostatak vremena su samo razgovarali, a ja sam samo prisluškivao.
Pričali su o mnogim običnim stvarima: planovima za ručak, tračevima u komšiluku ...
Osim što su se šalili o džihadu, razgovarali su i o mnogim stvarima o kojima vi i vaše komšije govorite: planovima za ručak, tračevima u susedstvu, usranim uslovima na putu, o tome kako vreme nije po njihovim željama. Bilo je tuča, uvreda, opšteg kukanja. Sanjali su o budućnosti, pravili planove za vreme odlaska Amerikanaca i uživali u ideji da ponovo preuzmu svoju državu.
Ali uglavnom je bilo mnogo sranja.
Ovi jezici su puni šala i igara sa rečima, karakteriše ih mnogo rimovanja, a mnoge reči imaju dvostruko značenje. Deo ovih sranja proizišao je iz sklonosti ponavljanju. Avganistanci koje sam sreo ponavljali bi ime ili izjavu, ili bilo šta drugo, desetine puta da ih istaknu. Ali to ponavljanje se pojačalo tokom radio razgovora. Ovome me je naučio čovek po imenu Kalima. Niko od nas ne zna ko je bio Kalima, iako je opšteprihvaćeno da on nije bio neko važan. Ali neko - ne znamo ko - je zaista želeo da razgovara s njim. Pa ga je nazvao po imenu.
"Kalima! Kaliiiiiiima. Kalimaaaaaaa. Kalima, Kalima, Kalima, Kalima, Kalima."
Izgovorio je svoje ime najmanje 50 puta u svakoj mogućoj akcenatskoj kombinaciji. Slušao sam sve vreme, ali Kalima se nikada nije javljao. Možda mu je radio isključen.
Možda jednostavno nije hteo da razgovara sa tim tipom. Možda je bio mrtav. Moguće je da sam ga ubio. Nikada nisam čuo da je Kalima nakon toga odgovorio na radio.
Sve to sranje se prirodno prelilo u još jedan veliki talibanski verbalni talenat - razgovor. Nijedan prodajni sastanak, komplet filmova ili svlačionica nikada nisu videli takav nivo hiper-entuzijastične pripreme koju su Talibani demonstrirali pre, za vreme i posle svake bitke. Možda je to bilo zato što su bili dobro obučeni, budući da su veći deo svog života bili u ratu. Možda je to zato što su iskreno verovali u svetost svoje misije. Ali što sam ih više slušao, sve sam više shvatao da je to neprestano hvalisanje i hvalisanje nešto što su morali da učine da bi se nastavili boriti.
„Napali smo, a oni su vikali:‘ Braćo, mi pobeđujemo! Ovo je veličanstven dan! "
Kako bi inače nastavili borbuu sa neprijateljem koji ne razmišlja previše o upotrebi bombi namenjenih zgradama protiv pojedinačnih ljudi? Ovo nije preterivanje. Nekoliko dana pre svog 22. rođendana, gledao sam borbene avione kako bacaju bombe od 500 kilograma usred bitke, pretvarajući 20 ljudi u prah. Kad sam ušao u novi pejzaž, prepun kratera umesto ljudi, nastupilo je zatišje i pomislio sam - mora da smo ih sada dovoljno ubili. Nismo.
Kad su stigla još dva jurišna helikoptera, čuo sam talibane kako viču: "Nastavite da pucate. Povući će se!" Dok smo nastavili napad, oni su ponovili: "Braćo, mi pobeđujemo! Ovo je veličanstven dan!"
I dok sam gledao šestoricu Amerikanaca kako umiru, učinilo mi se kao da mi se 20 talibana raduje u ušima: "Aaaalalahu akbar, oni umiru!"
Nije bilo važno da li su to nenaoružani ljudi ili sa 30-godišnjim topovima koji se bore protiv borbenih topovnjača, borbenih aviona, helikoptera i daleko bolje opremljenih kopnenih snaga. Takođe nije bilo važno što je njih 100 umrlo tog dana. Kroz svu tu buku, zvukove bombi i metaka koji su eksplodirali iza njih, njihovi drugovi su stradali, a talibani su podigli raspoloženje, bodrili jedni druge, insistirali da ne samo da će pobediti, već da će nas i sledeći put pobediti.
To je bila moja prva misija u Avganistanu.
Naučio sam razne šifrovane reči
Vreme je prolazilo i kada sam shvatio šta znače različite kodirane reči i kako odvojiti glasove od zvukova pucnjave, postao sam bolji u slušanju. I talibani su sve više počeli da razgovaraju sa mnom. U proleće 2011. bio sam u misiji podrške specijalnim snagama koje su nedavno bile u zasedi u jednom selu na severu Avganistana. Poslali su nas na izviđanje, što zvuči impresivno, ali logistički znači da satima letimo u krug, gledamo i slušamo meštane. Naišli smo na neke poljoprivrednike koji su radili na nedavno obrađenom zemljištu. Ili smo bar tako mislili. Jedinica na terenu bila je ubeđena da su ih napali momci i da umesto poljoprivrede zapravo kriju oružje.
Pa smo ih ubili. Od trojice muškaraca na terenu, jedan je ostao bez nogu. Drugi je preminuo na licu mesta. Ovaj je eksplodirao nekoliko metara dalje, za koji se pretpostavlja da je umro od udarnog talasa koji mu je uništio unutrašnje organe. Dok nije ustao i pobegao. On i njegovi prijatelji vratili su se da se ukrcaju na čoveka bez nogu u invalidskim kolicima i odvezli ga do automobila koji je čekao u blizini. Činilo se da pokušavaju da pobegnu, ali osveta je bila jednako verovatan scenario, a jedinica na terenu bila je zabrinuta da će se vratiti sa još više ljudi ili oružja i osvetiti se. Ali sam ih mogao čuti i nisu zvučali zainteresovano za odmazdu.
"Idi, vozi! Dolazimo. Abdul je pogođen. On je u kolima s nama."
"Hajde! Ne dozvoli da nas upucaju!"
"Da, dolazimo. Spasićemo ga."
Pokušavali su da odvedu prijatelja kod lekara ili nekoga ko bi mu mogao spasiti život. A onda je automobil usporio.
"Ne, brate. Mrtav je."
Ostali više nisu bili pretnja, pa smo ih pustili.
"Iznova i iznova, naša ubistva su nadmašila njihova, gubili su tlo pod nogama, a mi smo pobeđivali."
Tokom mog boravka u Avganistanu, iznova i iznova, naša ubistva su nadmašila njihova, izgubili su mesto, a mi smo pobedili. To se dešavalo tako redovno da sam počeo da razvijam osećaj deža vu. Ovaj osećaj nije neuobičajen kada ste na vojnoj misiji; viđate iste ljude, sledite isti raspored i radite iste aktivnosti iz dana u dan. Ali nisam to tako zamišljao. Zaista smo leteli na istim misijama, na istim mestima, ponovo oslobađajući ista sela u kojima smo se borili pre tri godine. Slušao sam ista sranja, iste ljute priče i isto planiranje, često iste ljude, koje sam već čuo.
U drugoj misiji koja je već viđena, podržali smo jedinicu na terenu koja je otišla u malo selo da razgovara sa starešinom. Zajedno su napravili planove za izgradnju bunara u blizini. Nekoliko sati smo kružili iznad njihovih glava i ništa se zanimljivo nije dogodilo. Niko nije učinio ništa sumnjivo na terenu, niko nije pričao preko radija o bilo čemu što je bilo militantno. Sastanak je bio uspešan pa se jedinica vratila svojim helikopterima. A onda su talibani napali.
"Pomerite se, otišli su u istočni jarak. Bežite, idite gore!"
"Donesite veliki mitraljez, pripremite ga. Uskoro će ponovo doći."
Jedinica na terenu morala je da sedi i čeka da helikopteri budu bezbedni za poletanje.
"Hej, posada lovačkog aviona, gde su i šta rade? Jebote, pogođen sam!"
Talibani su znali da su pogodili vođu jedinice. Slušajući njegov vrisak, čuo sam kako slave.
"Brate, udario si ga. Nastavi, pucaj. Možemo ih još više skinuti!"
"Da, hoćemo, mitraljez radi ..."
Prestali su da slave jer ih je napao moj avion. Bio je to najgori dan u mom životu. Dan nije bio tako strašan zbog pucnjave, vrištanja ili smrti, do tada sam već video mnogo. Ali tog dana sam konačno shvatio šta su mi talibani pokušavali reći.
U svakoj misiji su znali da sam iznad njihovih glava i da sam pratio svaku njihovu reč. Znali su da se mogu čuti kako se hvale koliko su Amerikanaca uspeli da pobiju, koliko RPG -a su nabavili ili kada i gde će postaviti eksplozivnu napravu pored puta. Ali usred onoga što sam čuo, nisam slušao. Konačno mi je sinulo da ovo sranje nije samo za zabavu, pa su odagnali istu dosadu koju sam osećao dok su prolazili kroz drugu bitku, na istom mestu, protiv druge osvajačke sile. Ali za razliku od mene, ako bi otišli kući, to bi bilo do sledećeg sela, a ne 10.000 milja daleko. Ti ljudi na terenu su možda samo bili poljoprivrednici ili su krili dokaze o svom napadu. U svakom slučaju, naše bombe i meci značili su da će se mladi momci u njihovom selu sada verovatnije pridružiti talibanima. A ti glupi razgovori? Oni nisu bili samo prazna retorika.
To su bila samoispunjavajuća proročanstva.
Jer, iako je bilo previše hladno za džihad, ta eksplozivna naprava je i dalje postavljena. Iako su imali 30-godišnje kalašnjikove, a mi borbene avione od 100 miliona dolara, oni su se nastavili boriti. Kad smo napustili selo, oni su se vratili. Šta god da smo uradili, gde smo otišli ili koliko smo pobili, oni su se stalno vraćali.
Deset godina nakon mog poslednjeg borbenog rasporeda u Avganistanu i nakon 20 godina borbe protiv najbogatije i najnaprednije vojske sveta, talibani su ponovo zauzeli Avganistan. Bez obzira na zablude o tome da li će se to dogoditi ili koliko će to trajati, talibani su razbili avganistanske snage bezbednosti tokom nedelju dana.
Sistematski će se iskoreniti ono malo što je postignuto u pravima žena, obrazovanju i siromaštvu. Svaka iluzija demokratije će biti izgubljena. Iako bi „mir“ mogao zavladati, to će se dogoditi tek nakon što sav preostali otpor bude savladan ili mrtav. To su nam rekli talibani. Tako su mi barem rekli.
Pričali su mi o svojim planovima, nadama i snovima. Rekli su mi kako će tačno postići te ciljeve i da ih ništa ne može zaustaviti. Rekli su mi koliko su sigurni da će njihova braća po oružju postići te ciljeve čak i ako budu ubijeni. I siguran sam da bi to radili zauvek.
Rekli su mi da planiraju da nastave ubijati Amerikance. Rekli su mi detalje tih planova, koje oružje će koristiti, gde će to uraditi, koliko Amerikanaca se nadaju da će ubiti.
Često su mi pričali te stvari dok su ubijali. Rekli su mi da će, ako Bog da, svet biti stvoren po njihovom liku. Rekli su mi ono što su mnogi drugi odbili da čuju, ali ono što sam konačno shvatio - Avganistan je njihov, zaključio je Fric za Atlantik.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
