NEMAČKI IZBORI MENJAJU SLIKU EVROPE? Da li se posle pobede SPD u Nemačkoj, može očekivati uspon evropskih stranki levog centra?

Socijaldemokrate su se vratile, ako je suditi po članovima nemačke SPD. A posle tesne pobede najstarije političke stranke u Nemačkoj nad konzervativnim CDU/CSU, primamljivo je verovati da su se stranke levog centra vratile na političku scenu Evrope.

Mada, nisu svuda. U Francuskoj, Socijalistička partija ne pokazuje nikakve znake oporavka pošto su na izborima 2017. biti gotovo pa satrti. Francuski socijalisti pali su sa 280 poslaničkih mesta na svega 30 i prikupili jedva 7,4 posto glasova.

Holandska Laburistička partija (PvdA), još jedna tradicionalna stranka levog centra pala je, takođe 2017. na istorijski najniže grane osvojivši manje od šest posto glasova i izgubivši tri četvrtine poslaničkih mesta. A ništa bolje nije prošla ni na parlamentarnim izborima u martu ove godine.

Na izborima u Češkoj, zakazanim za petak i subotu, Socijaldemokratska stranka (CSSD) koja je pobedila na četiri u poslednjih šest izbora i bila druga na preostalim, možda neće uspeti da pređe prag od 5 procenata.

U Norveškoj, međutim, posle osam godina na vlasti, Laburisti su u pregovorima o formiranju levičarske koalicije nakon što su na prošlomesečnim izborima osvojili najviše glasova. Ako se vlada formira, to znači da će svih pet nordijskih vlada voditi socijaldemokrate.

Na nemačkim izborima, SPD se vratla na velika vrata, oporavivši se od katastrofalnog skora od 20,5 posto glasova koliko su dobili pre pet godina - što je bio njihov najgori rezultat od 1949. godine. Socijaldemokrate Olafa Šolca tesnom većinom su pobedile demohriščane Angele Merkel.

Stranke levog centra vode koalicione vlade u Italiji i Španiji i dve sve više deluju kao funkcionalna opozicija u Mađarskoj, tako da izveštaji o "smrti" evropske levice deluju pomalo preterano.

Sa druge strane, izveštaji o oživljavanju deluju preuranjeno. Finansijska kriza 2008. i njene posledice (visoka stopa nezaposlenosti, pad životnog standarda, mere štednje i kresanje javne potrošnje) u kombinaciji sa dugoročnim trendovima (globalizacija, imigracija, automatizovana proizvodnja) erodirali su tradicionalnu podršku strankama levog centra, naročito onim koje su bile dovoljno "nesrećne" da budu u vladi.

Populističke ultradesničarske stranke igrale su baš na tu kartu, privukavši tradicionalne birače levice. Na drugom kraju spektra, nova antikapitalistička, antiglobalistička, antiestablišment ultralevica predstavlja sve veću pretnju.

Iako svi ti faktori mogu da objasne pad levice proteklih godina, razlozi ovog opreznog i neravnomernog povratka - ako je to zaista povratak - deluju prilično nejasno.

Posle 16 godina konzervativne vlade u Nemačkoj i osam u Norveškoj, stranke levog centra, ali i druge, "profitirale" su na želji birača za promenama. "Došlo je do preokreta", rekao je Gardijanu Tarik Abu-Čadi, politički naučnik na univerzitetima Cirih i Oksford. "To se dešava", dodao je on.

Dešava se i to da, zbog iscepkane političke scene Evrope, male stranke postaju veće, dok se velike, tradicionalno "mejnstrim" vladajuće stranke - koje su nekad osvajali 40 posto glasova a sada jedva 20 procenata - sada smanjuju.

Sa više stranaka u parlamentu, relativno nizak skor može da obezbedi pobedu, ali i oteža rad vlade. U Norveškoj, laburisti su možda završili prvi, kao i na svim prethodnim izborima u gotovo 100 godina, ali su to izveli sa najgorim rezultatom od 1924. godine. Podrška SPD-u danas jedva je polovina onoga što su osvajali 1970ih, 1980ih i 1990ih. Švedske socijaldemokrate su zadržale vlast 2018. sa najlošijim rezultatom od 1908. godine.

"Zapravo su mejnstrim desničarske stranke izgubile", kaže Abu-Čadi. "Levica je pobedila ali sa istorijski niskim rezultatima. U Nemačkoj, levica je porasla prvi put od 1998. godine pa se može reći da smo svedoci promene. Ali je mahom mejnstrim desnica ta koja se nalazi u sopstvenoj strukturalnoj krizi".

Kada postoji takva fragmentacija, kaže on, ono što se računa je ko je glavni konkurent na levoj strani. A to ne mora uvek da znači da je stranka levog centra. U Nemačkoj, do juna su to bili Zeleni, ali su pred kraj posustali. U Holandiji, to su bili D66 - progresivna, socijalno liberalna stranka koja je završila druga.

Neki političari levog centra, uključujući SPD kandidata za kancelara Olafa Polca i norveške laburiste, veruju da je pandemija pojačala osećaj za društvenu pravdu kod birača. Bolje plate i uslovi rada su od suštinske važnosti za radnike, zbog čega su poslovi koji nisu bili glamurozni bili centralni fokus njihovih pobedničkih kampanja u obe zemlje.

Analiza američkih i francuskih izbornih rezultata ukazuje da je pandemija pomogla kandidatima glavnih stranaka jer su birači želeli neku sigurnost u neisgurnim vremenima, a velika je verovatnoća da će stranke levog centra imati koristi od želje birača za snažnim institucijama, zdravstvenom i socijalnom zaštitom i društvenim jedinstvom.

Kovid je, vrlo verovatno, pomogao i da se ublaži delovanje desničarskih populističkih partija Evrope, kojima je tokom pandemije podrška opala - mada vrlo malo, jer su imali problema da adaptiraju svoju antiinstitucionalnu politiku sa realnošću pandemije.

Nešto od ovoga može da bude od koristi u nekim zemljama. Ali generalno, politička scena Evrope je i dalje iscepkana, nestabilna, koalicije se teško formiraju a birači su "prevrljivi". To će koristiti nekim strankama, ali samo privremeno.

"Mislim da je prerano da se slavi povratak socijalne demokratije", kaže Džonatan Hopkin, profesor komparativne politike na Londonskoj školi ekonomije. "Ovo su, na osnovu istorijskih standarda, loši rezultati... i u skladu sa onim što znamo o današnjim partijskim politikama: eksplozivnost, preletači, povećano interesovanje za marginalne stranke".

Da bi zadržali prednost, SPD može samo da "prihvati fundamentalnu ekonomsku promenu". Ostanak pri neoliberalnoj politici ih neće daleko odvesti. "Moraju da se ponašaju kao stranka koja postoji da dovodi kapitalizam u pitanje, a ne samo da ga malo razredi", smatra Hopkin.

Kurir.rs