Četa muškaraca u tamnim uniformama i sa balaklavama, naoružani palicama mlate po grupi ljudi i teraju ih da pređu reku i uđu u Evropsku uniju. "Idi", viču. "Idi!".
Ovo nije incident koji se dogodio na granici Belorusije i Poljske, najnovijoj migrantskoj krizi u EU koja sada dominira u vestima. Ovo se dogodilo hiljadama kilometara dalje, na granici Hrvatske i Bosne. Slični incidenti dešavali su se mesecima, ali su bili mnogo manje medijski ispraćeni nego situacija u Belorusiji, piše Observer.
Uniforme koje su nosili muškarci na hrvatsko-bosanskoj granici nisu imale oznake. Grupa evropskim medija i nevladinih organizacija otkrila je da je reč o specijalnim hrvatskim i grčkim policijskim jedinicama. Njihov posao da nasilno nateraju migrante iz EU u države koje nisu članice Unije.
Sve to se dešavalo duž jugoistočne granice EU. I to ne samo na kopnu već i na moru. Pripadnici elitne grčke obalske straže, takođe obučeni u crno, maskirani i bez oznaka, redovno presreću migrante, teraju ih u narandžaste čamce na naduvavanje koje su dobili od EU i potiskuju ih ka Turskoj i neizvesnoj sudbini.
Da bi se trenutna situacija na poljsko-beloruskoj granici stavila u kontekst, potrebno je razumeti, navodi kolumnista Observera Kenan Malik, ne samo prirodu beloruske vlade već i EU migrantske politike. Beloruski režim je brutalan i beskompromisan, predsednik Aleksandar Lukašenko je koljač čije bezbednosne snage prebijaju demonstrante i muče i zatvaraju opozicione lidere. Lukašensko je iskoristio nekih 2000 migranata zarobljenih na granici sa Poljskom kao monetu za potkusuravanje sa EU.
NE PROPUSTITE
Međutim, navodi Malik, humanitarna katastrofa na granici nije posledica samo Lukašenkovih akcija, koliko god one brutalne bile. Poljske snage su takođe odgovorne za saterivanje migranata u ćošak. Vlada u Varšavi uvela je vanredno stanje na granci, a migrantima uskraćuju pristup vodi, hrani i medicinskoj pomoći. Novinari ne mogu ni da priđu granici. Novi zakoni omogućavaju policiji da ignoriše zahteve za azil. Prema zvaničnim podacima, osam osoba je preminulo od posledica smrzavanja. Prava brojka je verovatno mnogo viša.
U obraćanju poslanicima, predsedavajuća EU Ursula fon der Lajen je u septembru osudila režim u Minsku da "instrumentalizuje ljudska bića", a sličnu optužbu su ponovili i američki i evropski delegati u Ujedinjenim nacijama. Istina je da Lukašenko koristi migrante kao pione u svom ciničnom diplomatskom manevrisanju. Međutim, EU migrantska politika je ta koja "instrumentalizuje ljudska bića" i pretvara ljude u političke instrumente i na migrante gleda ne kao na živa bića već kao na nešto što treba počistiti sa evropskih plaža i granica.
Da bi odbranili "Tvrđavu Evropu", EU je finansirala industriju kidnapovanja i zadržavanja širom Afrike, od Atlantika do Crvenog mora i od Mediterana do Sahare.
Kartumski proces je sporazum koji je EU sklopila sa zemljama severne i istočne Afrike kako bi migranti bili sprečeni da stignu do Mediterana. Reč je o Etiopiji, Eritreji, Sudanu i Južnom Sudanu, zemljama koje su suočene sa građanskim ratovima i glađu. EU je dala novac Omaru al Baširu, bivšem sudanskom lideru optuženom za ratne zločine i Isaisu Afverkiju, diktatoru Eritreje čiji zločini prevazilave Lukašenkove. Džandžaved, milicija koja je sprovela genocid u Darfuru, sada sebe naziva "grupom za hitni odgovor" i lovi migrante za EU. Evropska politija pretvorila je migrante u resurs koji može da se eksploatiše, ocenio je Malik.
Još je gora situacija u Libiji gde EU finansira i obučava obalsku stražu čiji je zadatak da uhvati i zatvori migrante koji pokušavaju da pobegnu brodovima. Mnogi pripadnici obalske straže su pobunjenici koji sada imaju brz pristup EU novcu.
Broj migranata zatvorenih u Libiji je nemoguće proceniti. Samo jedne nedelje u oktobru uhvaćeno je njih 5000. Svi su zatvoreni u užasnim uslovima, mnoge muče, seksualno zlostavljaju i iznuđuju im novac. Evropa je svesna svega toga i na neki način je saučesnik u tim zločinima.
EU je dugo vremena instrumentalizovala ljude koristeći humanitarnu pomoć kao oružje u nametanju svoje migrantske politike. Zemlje koje pristanu da hvataju one koji bi da stignu do Evrope, dobijaju novac. One koje odbiju da prihvataju deportovane, gube pristup fondovima. Niger je postao najveći primalac EU pomoći po glavi stanovnika i to ne zato što je najsiromašnija zemlja na svetu već zato što je "evropska migrantska laboratorija" gde domaću politiku definišu EU migrantski ciljevi. Posledica svega toga je katastrofalno stanje ekonomije, cvetanje oružanih grupa, uvođenje graničnih kontrola lokalaca u njihovoj rođenoj zemlji. Zašto? Jer Evropa to traži.
U međuvremenu u Evropi nedokumentovane migrante tretiraju kao kriminalce i masovne ubice. Prošle sedmice u Grčkoj je počelo suđenje dvojici preživelih sa broda koji je potonuo u Egejskom moru. Njih dvojica bili su u grupi 24 osobe koja je pokušavala da pobegne iz Avganistana. Jedan, N, od njih je izgubio sina. Drugi, H, je pokušao da okrene brod ka kopnu i sačuva ga od potonuća. N je optužen za "ugrožavanje života svog deteta" i mogao bi da dobije 10 godina zatvora. H bi mogao da bude osuđen na 230 godina zatvora zbog "transporta 24 osobe na grčku teritoriju". Ranije ove godine, drugi migrant je zbog sličnih optužbi osuđen na 142 godine zatvora.
To nisu suđenja na kojima se sprovodi pravda. Njihov cilj je da pošalju poruku - ovo će vam se desiti ako dođete u Evorpi. Kao i Lukašenko, i Evropska unija koristi ljude kao način da sprovedu svoju surovu politiku.
Od maskiranih dripaca u uniformi koji prebijaju ljude do lažnih suđenja čiji je jedini cilj da poseju strah, nikoga ne bi trebalo da začudi ako Lukašenko sa divljenjem gleda na evropsku migrantsku politiku. Beloruski diktator je zli tiranin čije su akcije nedopustive. Ali to ne znači da EU može da upotrebi njegova nemoralna dela da opere i očisti svoju isto tako ciničnu i brutalnu politiku, zaključio je Malik.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
