Ajersom je bio izuzetno posvećen sportskom načinu života. Pazio je na ishranu, svakog jutra ustajao pre šest da bi trenirao. Bio je uvek omiljen u društvu, zabavan i harizmatičan, ali njegova vedrina nestala je sa pojavom koronavirusa.
Od januara Džon je imao ozbiljnih problema sa mentalnim zdravljem, piše Gardijan. Ograničenja uvedena zbog koronavirusa su ga opterećivala. Mrzeo je to što nije mogao da ide u teretanu, planinari, ne druži se sa prijateljima…
Tada je i počeo da sumnja u sve. U njegovoj okolini niko nije oboleo od koronavirusa, zbog čega je počeo da veruje da je opasnost od zaražavanja preuveličana. Nije pristajao ni da nosi masku. Verovao je teorijama zavere, odbijao je vakcinu. Kako je govorio, nije želeo da bude zamorče medicine.
Kako je vreme prolazilo, njegova uverenja su se sve više radikalizovala. Počeo je porodici i prijateljima da priča kako vakcina ima opasne nivoe formaldehida u sebi, kako je eksperimentalna i da ljudi dobijaju vakcinu samo da bi dobili besplatan odbok u Mekdonalsu...
Međutim, 29. juna dobio je pozitivan test na koronavirus. Do 3. jula bio je ozbiljno bolestan. Ejmi, njegova tadašnja devojka, morala je da ga natera da pozove Hitnu pomoć. Kasnije tog dana, prebačen je u bonicu sa odmaklom upalom pluća. Temperatura je naglo rasla i teško je disao. Lekari su ga stavili na kiseonik i počeo je da povraća krv. Sledećeg jutra poslao je sestri Dženi glasovnu poruku.
"To je najgora poruka koju sa ikada čula, Džon je bio ozbiljno preplašen, doslovno je jedva disao“, rekla je ona.
Od tada njegova sestra počinje da oseća konstantnu paniku. Intucijia, na žalost nije pogrešila 6. jula je njen brat prebačen na intezivnu negu. Do 11. jula, Džon je bio priključen na respirator. Ujutro 27. jula, njegova porodica je dobila poziv od kojeg je strahovala.
Džon je umirao. Otrčali su u bolnicu, ali njegovo stanje stabilizovalo do njihovog dolaska. Lekari su im rekli da idu kući i rekli da će se javiti ako bude bilo kakve promene.
Sat vremena kasnije, iz bolnice su ponovo zvali. Porodica je žurila ka bolnici, dok su ih medicinske sestre stalno zvale i govorile im da požure. Otrčali su do intenzivne nege, gde ih je čekao lekar. Pustili su ih da ga vide poslednji put. Njegov otac se onesvestio, a majka počela da plače.
"Svi su plakali. Osoblje je plakalo. Zato što je bio tako mlad. I nisu mogli da ga spasu“, rekla je Džonova sestra.
Lekari su ga lečili steroidima, kako bi prigušili njegov imunološki odgovor. Ali ti imunosupresivi učinili su garanjivim na bakterijske i gljivične infekcije. Razvio je infekcije u plućima.
Njegova jetra i bubrezi su počeli da se "kvare", dovevši do toga da se otpadni proizvodi nakupe u krvi. Lečnici su ga stavili na dijalizu kako bi očistili toksine, ali do tog trenutka mnogi organi su mu otkazali i imao je neizdrživo niske nivoe kiseonika.
Njegovo telo je iscrpelo svoju fiziološku rezervu. Bilo je bez kiseonika i isceđeno. Srce je prestalo da kuca,
Pre nego što je umro, Džon je rekao doktoru koji ga je lečio koliko mu je žao što nije primio vakcinu. "Doktor je rekao da je pre nego što su ga priključili na respirator pitao sebe zašto se nije vakcinisao, zašto nije poslušao lekare“, rekla je Dženi.
Iz tog razloga je njegova porodica pristala da podeli njegovu priču.
"Verovatno ne bi bio mrtav da je primio vakcinu. Prilično je jednostavno. Doneo je lošu odluku. Svi mi stalno donosimo loše odluke. I platio je krajnju cenu za to. Što je tako nepravedno”, rekla je ona.
Kurir.rs
