Da postoji takmičenje za događaj 2020. sa najdalekosežnijim implikacijama na globalni mir i bezbednost, lista bi bila podugačka.
Od pandemije koronavirusa do sve većeg uticaja klimatskih promena, politike spaljene zemlje Trampove administracije nakon izbora Džoa Bajdena, azerbejdžansko-jermenskog rata oko Nagorno-Karabaha i smrtonosnog sukoba u etiopskom regionu Tigraj, godina je bila puna događaja. 2021. godine, svet će se baviti posledicama i prebirati ruševine.
Počnite sa COVID-19 i njegovim dugim repom. Kada je pandemija prvi put izbila, mnogi – uključujući i mene – plašili su se da će imati trenutne, potencijalno razorne posledice u zemljama u razvoju, posebno u onima koje se suočavaju sa smrtonosnim sukobom. Iako je nekoliko zemalja sa niskim prihodima teško pogođeno, mnoge nisu; Stradale su diplomatske aktivnosti, međunarodno posredovanje, mirovne misije i finansijska podrška ugroženom stanovništvu, ali je upitno da li je COVID-19 dramatično uticao na putanju velikih ratova, bilo u Avganistanu, Libiji, Siriji, Jemenu ili negde drugde.
Dugoročne posledice su druga stvar. Pandemija je izazvala globalnu ekonomsku krizu bez presedana od Drugog svetskog rata, sa dodatnih 150 miliona ljudi koji su oterani ispod granice ekstremnog siromaštva. Iako nivoi prihoda nisu u direktnoj korelaciji sa konfliktom, nasilje je verovatnije tokom perioda ekonomske nestabilnosti.
U Sudanu, Libanu i Venecueli, da pomenemo samo nekoliko primera, može se očekivati rast broja nezaposlenih, kolaps realnih prihoda, sve veće poteškoće da se vlade suoče sa plaćanjem snaga bezbednosti i da će se opšta populacija sve više oslanjati na državnu podršku u vreme kada su države najmanje opremljene da to obezbede. Tanke su linije koje razdvajaju ekonomsko nezadovoljstvo od socijalnih nemira i socijalne nemire od izbijanja nasilja. Niti je verovatno da će SAD, Evropa ili drugi donatori posvetiti potrebnu količinu stalne pažnje ili resursa na visokom nivou regionalnim sukobima daleko dok se suočavaju sa ekonomskim, društvenim i političkim haosom kod kuće.
Sledeće su klimatske promene – teško da je nova pojava, ali se ubrzava sa sve uočljivijim uticajem na konflikt. Istina je da je uzročni lanac zaobilazan, pri čemu politički odgovori na ekstremne vremenske obrasce često igraju veću ulogu od samih obrazaca. Ipak, sa češćim toplotnim talasima i ekstremnim padavinama, mnoge vlade su pod težim pritiskom da se izbore sa nesigurnošću hrane, nestašicom vode, migracijama i konkurencijom za resurse. Ovo je prva godina da se transnacionalni rizik našao na našoj listi najvećih sukoba, jer se nasilje povezano sa klimom proteže od Sahela do Nigerije i Centralne Amerike.
U međuvremenu, SAD – polarizovane, nepoverljive u svoje institucije, teško naoružane, pocepane dubokim društvenim i rasnim rascepima, i predvođene predsednikom bezobzirnim podelama – približile su se nekontrolisanoj političkoj krizi nego u bilo kom trenutku u svojoj modernoj istoriji. Iako je zemlja bila pošteđena najgoreg, predsednik Donald Tramp je proveo svoje poslednje nedelje na funkciji izazivajući legitimitet izbora, a time i svog naslednika, naizgled nameravajući da izabranom predsedniku Bajdenu pruži najslabiju moguću ruku da se izbori sa neurednom situacijom koju će naslediti.
Pretvarajući politički inat u diplomatsku umetničku formu, hvatajući polje za čoveka koji će ga zameniti, Tramp je uveo niz sankcija Iranu sa jedva prikrivenim ciljem da ometa Bajdenove napore da oživi iranski nuklearni sporazum. On je proširio američko priznanje marokanskog suvereniteta nad Zapadnom Saharom u nepristojnoj zameni za odluku Maroka da normalizuje odnose sa Izraelom. I naredio je seriju povlačenja američke vojske iz Somalije, Avganistana i Iraka u poslednjem trenutku. Delujući naglo, bez koordinacije ili konsultacija sa ključnim lokalnim akterima, uspeo je da ostavi lošu reputaciju potencijalno razumnoj politici. Postoje svi razlozi da se podstiču bolji odnosi između arapskih država i Izraela; ne postoji niko da to učini na način nesvestan međunarodnog prava. Postoji svaki razlog da se okonča beskrajno upletenost Amerike u inostrane ratove; ne postoji niko da to uradi na način koji umanjuje ruku dolazećeg predsednika i sužava njegovu manevarski prostor.
Bajdenov izbor doneo je nadu prožetu realizmom. Neka šteta koju je napravio njegov prethodnik može se relativno lako poništiti. Ali novom timu će možda teže izbrisati utisak nestalnog, nepredvidivog, nepouzdanog giganta. Maltretirajući tradicionalne saveznike i kidajući međunarodne sporazume, Tramp je mislio da projektuje moć, ali je u stvarnosti pokazao nepouzdanost. U meri u kojoj Bajden namerava da ponovo pregovara sa Iranom i možda Severnom Korejom, podstakne kompromis u Jemenu ili Venecueli, ili se vrati na manje pristrasnu ulogu na Bliskom istoku, biće zakrpljen sećanjima na čoveka koji je došao pre njega i prognoze of šta bi moglo doći sledeće – posebno ako vlast traje samo onoliko koliko je sledeći izborni ciklus u SAD.
Poslednje nasleđe iz 2020. godine može biti najzlokobnije. Poslednji meseci godine teško su povredili onu omiljenu izreku diplomata i mirotvoraca – da nema vojnog rešenja za politički sukob. Recite to Jermenima, koji su primorani pred nadmoćnom azerbejdžanskom vatrenom moći da se odreknu zemlje koju su držali četvrt veka; etiopskim Tigrajancima, čije je rukovodstvo obećalo produženi otpor federalnim trupama koje su napredovale samo da bi se te snage smestile u regionalnu prestonicu Mekele za nekoliko dana. Recite to, što se toga tiče, Rohinjama koji su bili primorani da pobegnu iz Mjanmara 2017; Palestincima, koji su ostali u izbeglicama ili pod okupacijom od arapskog poraza 1967; ili narodu Sahravije čije su težnje ka samoopredeljenju ugušile marokanske trupe i transakcijski predsednik SAD, da pomenemo samo nekoliko nedavnih sukoba koji su naizgled rešeni silom.
U odsustvu pravednijih političkih rešenja, vojni dobici se pokazuju krhkim. Među mirotvorcima je dugo bilo ključno uverenje da se, u nedostatku pravednijih političkih rešenja, vojni dobici pokazuju krhkim. Kao što Azerbejdžanci nikada nisu zaboravili poniženje ranih 1990-ih, tako će i Jermeni nastojati da izbrišu sramotu 2020. Ako se njihove pritužbe ne reše, mnogi Tigrajci će se odupreti onome što bi mogli da vide kao vladavinu vanzemaljaca. Izrael neće znati pravu sigurnost sve dok Palestinci žive pod njegovom okupacijom. Ali to suštinsko uverenje je pod napadom i sve je teže držati se za njega.
Mnogi širom sveta su prošlu godinu doživeli kao annus horribilis, željno iščekujući njen završetak. Ali kao što lista sukoba koje treba gledati koja sledi sugeriše, njegova duga senka će izdržati. 2020. može biti godina za zaborav, ali 2021. će nas verovatno, i nažalost, stalno podsećati na nju.
1. Avganistan
Uprkos malom, ali važnom napretku u mirovnim pregovorima, mnogo bi moglo poći naopako za Avganistan 2021.
Posle skoro dve decenije borbi, američka vlada je u februaru potpisala sporazum sa talibanskim pobunjenicima. Vašington je obećao da će povući trupe iz Avganistana u zamenu za talibanske obaveze da zabrani teroristima da koriste zemlju za operacije i da uđu u pregovore sa avganistanskom vladom.
Afganistanskim mirovnim pregovorima trebalo je vremena da počnu. Vlada je na šest meseci produžila razmenu zatvorenika koju su SAD obećale talibanima – oslobađanje 1.000 vladinih trupa ili zvaničnika koje su talibani držali u zamenu za 5.000 talibanskih boraca – što je Kabul ocenio kao iskrivljenu. Pobunjenici, koji su u početku smanjili samoubilačke bombaške napade i napade na gradove i naselja, odgovorili su na odlaganja pojačavanjem napada i atentata.
Pregovori su na kraju počeli u Dohi sredinom septembra, ali je dvema stranama trebalo do decembra da se dogovore o proceduralnim pravilima. Ni jedno ni drugo ne pokazuje mnogo apetita za kompromisom. Krvoproliće je, ako ništa drugo, eskaliralo. Čini se da su talibani napustili svako početno ograničenje. Poslednjih meseci zabeležen je porast samoubilačkih bombaških napada i većih ofanziva na gradove.
Jedan izazov leži u tome kako strane gledaju na razgovore. Kabul je javno posvećen. Ali najviši zvaničnici duboko ne veruju talibanima ili vide da pregovori mogu dovesti do pada vlade. Kabul je nastojao da uspori pregovore bez otvorenog prelaska Vašingtona. Nasuprot tome, talibanski lideri veruju da je njihov pokret u usponu. Oni doživljavaju povlačenje SAD i mirovni proces kao odraz te realnosti. I u redovima pobunjenika, mnogi borci očekuju da će razgovori doneti mnogo od onoga za šta su se borili.
Krajnji rok određen februarskim sporazumom za potpuno vojno povlačenje SAD i NATO-a koji se nazire u maju 2021. Iako Vašington tvrdi da je to implicitno uslovljeno napretkom u mirovnim pregovorima u Avganistanu, talibani bi verovatno ljutito reagovali na velika odlaganja. Tramp je od februara povukao hiljade američkih snaga. Početno smanjenje broja na 8.600 bilo je predviđeno bilateralnim sporazumom, ali Tramp je smanjio broj na 4.500 i obećava da će dostići 2.500 pre nego što napusti funkciju. Dodatna, bezuslovna povlačenja ojačala su poverenje talibana i uznemirenje vlade.
Mnogo zavisi i od Bajdena. Njegova administracija bi možda želela da uslovljava povlačenje napretkom u pregovorima. Ali biće potrebno vreme da avganistanske strane postignu rešenje. Održavanje vojnog prisustva SAD u zemlji dugo posle maja bez nepopravljivog otuđenja Talibana neće biti mali podvig. Da stvari dodatno zakomplikuju, Bajden je izrazio prednost da zadrži nekoliko hiljada snaga za borbu protiv terorizma u Avganistanu. Možda će morati da odluči između toga i potencijalno uspešnog mirovnog procesa. Ni talibani ni zemlje regiona čije suppoTo bi bilo ključno za uspeh bilo kog sporazuma prihvatiće neograničeno vojno prisustvo SAD.
Naglo povlačenje SAD moglo bi destabilizovati avganistansku vladu i potencijalno dovesti do proširenog višestranačkog građanskog rata. Nasuprot tome, produženo prisustvo bi moglo da navede talibane da odustanu od pregovora i intenziviraju svoje napade, izazivajući veliku eskalaciju. I jedno i drugo bi značilo da je 2021. godina godina kada će Avganistan izgubiti najbolju priliku za mir u jednoj generaciji.
2. Etiopija
Dana 4. novembra, etiopske savezne snage počele su napad na region Tigraja nakon smrtonosnog napada Tigraja i preuzimanja federalnih vojnih jedinica u regionu. Do kraja novembra, vojska je ušla u prestonicu Tigrajana, Mekele. Lideri Narodnog oslobodilačkog fronta Tigraja (TPLF) napustili su grad, tvrdeći da žele da poštede civile. Mnogo toga ostaje nejasno, s obzirom na zamračenje medija. Ali nasilje je verovatno ubilo hiljade ljudi, uključujući mnoge civile; interno raseljeno više od milion; i odveo oko 50.000 da pobegne u Sudan.
Koreni Tigrajske krize sežu godinama unazad. Etiopski premijer Abii Ahmed došao je na vlast 2018. nakon protesta uglavnom vođenih dugo tinjajućim gnevom na tada vladajuću koaliciju, koja je bila na vlasti od 1991. i kojom je TPLF dominirao. Abijev mandat, koji je započeo značajnim naporima na reformisanju represivnog sistema upravljanja, obeležen je gubitkom uticaja za vođe Tigrajana, koji se žale da su žrtveni jagnje zbog prethodnih zloupotreba i oprezno gledaju na njegovo zbližavanje sa starim neprijateljem TPLF-a, predsednikom Eritreje Isaiasom Afverkijem . Abijevi saveznici optužuju elite TPLF-a da nastoje da održe nesrazmeran udeo moći, ometaju reformu i izazivaju nevolje nasiljem.
Spor Tigraja je najogorčeniji u Etiopiji, ali postoje šire linije raseda. Moćni regioni su u zavadi, dok se pristalice etiopskog etničkog federalističkog sistema (koji prenosi moć na etnički definisane regione i u čijem je osmišljavanju bio TPLF) bore protiv protivnika tog sistema, koji veruju da on učvršćuje etnički identitet i podstiče podele. Dok mnogi Etiopljani okrivljuju TPLF za godine represivne vladavine, Tigrajanska partija nije sama u strahu da Abi ima za cilj da ukine sistem u potrazi za centralizacijom vlasti. Naročito, Abijevi kritičari u nemirnom regionu Oromia - najnaseljenijem u Etiopiji - dele to mišljenje, uprkos Abijevom sopstvenom Oromo nasleđu.
Sada je pitanje šta sledi. Savezne snage su napredovale i relativno brzo preuzele kontrolu nad Mekelom i drugim gradovima. Adis Abeba se nada da će ono što naziva svojom kontinuiranom "operacijom sprovođenja zakona" poraziti preostale pobunjenike. Odbacuje razgovore sa liderima TPLF-a; Dopuštanje nekažnjivosti odmetnika koji napadaju vojsku i krše ustav bi nagradilo izdaju, kažu Abijevi saveznici. Centralna vlada sada imenuje privremenu regionalnu vladu, izdala je naloge za hapšenje 167 tigrajskih zvaničnika i vojnih oficira, i izgleda da se nada da će ubediti Tigrajane da napuste svoje nekadašnje vladare. Ipak, TPLF ima snažnu mrežu na lokalnom nivou.
Postoje uznemirujući znaci. Izveštaji ukazuju na čistke Tigrajaca iz vojske i njihovo maltretiranje u drugim delovima zemlje. Milicije iz oblasti Amhara, koja se graniči sa Tigrajem, zauzele su spornu teritoriju koju su u poslednje tri decenije držali Tigrajci. TPLF je lansirao projektile na Eritreju, a eritrejske snage su gotovo sigurno bile uključene u ofanzivu protiv TPLF-a. Sve ovo će podstaći Tigrajanove nezadovoljstva i separatistička osećanja.
Ako savezna vlada mnogo ulaže u Tigraj, radi sa lokalnom državnom službom kakva jeste umesto da je isprazni iz redova TPLF-a, zaustavi uznemiravanje Tigrajana na drugim mestima i upravlja spornim oblastima umesto da ih prepusti administratorima Amhare, moglo bi budi neka nada mira. Tada bi bilo od ključnog značaja da se krene ka nacionalnom dijalogu kako bi se izlečile duboke podele zemlje u Tigraju i šire. Bez toga, izgledi su sumorni za tranziciju koja je pre samo godinu dana ulivala toliko nade.
3. Sahel
Kriza koja je zahvatila region Sahela u severnoj Africi nastavlja da se pogoršava, međuetničko nasilje se povećava, a džihadisti proširuju svoj domet. 2020. je bila najsmrtonosnija godina od početka krize 2012. godine, kada su islamistički militanti zauzeli severni Mali, gurnuvši region u dugotrajnu nestabilnost.
Džihadisti kontrolišu ili su prisutna u senci u delovima ruralnog Malija i Burkine Faso i prodiru na jugozapad Nigera. Intenzivirane francuske protivterorističke operacije 2020. godine zadale su militantima određene udarce, udarivši lokalni ogranak Islamske države i ubivši nekoliko vođa Al Kaide. U kombinaciji sa džihadističkim sukobima, čini se da su doprineli smanjenju složenih militantnih napada na bezbednosne snage. Ali vojni udari i vođe ubijanja nisu poremetili komandne strukture džihadista ili regrutaciju. Zaista, što se više stranih vojski gomila, to je krvavije tizgleda da region postaje. Niti vladine vlasti nisu uspele da povrate ruralna područja izgubljena od militanata. Čak i tamo gde vojni pritisak tera džihadiste napolje, oni se vraćaju kada se operacije stišaju.
Odnosi SAD sa mnogim njihovim ruralnim građanima su prekinuti, kao i tradicionalni sistemi upravljanja konfliktima. Kao rezultat toga, ni državne ni običajne vlasti nisu u stanju da smire rastuća trvenja među zajednicama, često oko resursa. Zloupotrebe snaga bezbednosti izazivaju dodatno nezadovoljstvo. Sve ovo je blagodat za militante, koji daju vatrenu moć i nude zaštitu lokalnim stanovnicima ili čak stupaju u rešavanje sporova. Etničke milicije koje su mobilisale vlasti Malija i Burkinabea u borbi protiv džihadista podstiču nasilje među zajednicama.
Čak i izvan ruralnih područja, građani su sve besniji na svoje vlade. Puč u Maliju u avgustu, rezultat protesta izazvanih osporavanim izborima, ali podržanih širim gnevom zbog korupcije i nesposobne vladavine, je najoštriji dokaz. Slično nezadovoljstvo muči Niger i Burkinu Faso.
Bez usklađenijih napora da se uhvati u koštac sa krizom ruralnog upravljanja u Sahelu, teško je videti kako region može da izbegne današnja previranja. Uopšteno govoreći, takvi napori bi zahtevali od državnih aktera i drugih da se pre svega fokusiraju na posredovanje u lokalnim sukobima, razgovore sa militantima gde je to potrebno, i korišćenje sporazuma koji su iz toga proizašli kao osnove za povratak državne vlasti na selo. Strane vojne operacije su od suštinske važnosti, ali međunarodni akteri bi trebalo da naglase lokalno uspostavljanje mira i da se zalažu za reformu upravljanja. Malo sugeriše da će vojni pristup stabilizovati Sahel. Ako ništa drugo, čini se da je poslednjih godina to doprinelo porastu međuetničkog krvoprolića i islamističke militantnosti.
4. Jemen
Rat u Jemenu izazvao je ono što UN i dalje smatraju najgorom humanitarnom katastrofom na svetu. COVID-19 je pogoršao patnju civila koje već vrebaju siromaštvo, glad i druge bolesti. Najviši humanitarni zvaničnici ponovo upozoravaju na glad.
Pre godinu dana postojala je prilika da se okonča rat, ali su je zaraćene strane protraćile. Huti pobunjenici su preko pozadinskih kanala razgovarali sa Saudijskom Arabijom, glavnim spoljnim sponzorom jemenske vlade koju je priznao UN, koju predvodi predsednik Abed Rabo Mansur Hadi. Saudijci su takođe posredovali među anti-Hutijskim frakcijama koje su se prepirale oko statusa Adena, grada na jugu koji je privremena prestonica vlade i koji je pod kontrolom secesionističkog Južnog prelaznog saveta (STC) koji podržava Emirati od avgusta 2019. Kombinovano, ova dva pregovaračka koloseka mogla su poslužiti kao građevinski blokovi za politički proces uz posredovanje UN. Umesto toga, borbe su eskalirale, posebno u Maribu, poslednjem urbanom uporištu Hadijeve vlade na severu. Trebalo je godinu dana loših pregovora pre nego što su se anti-Huti frakcije dogovorile o tome kako će podeliti bezbednosne odgovornosti na jugu, pomeriti svoje snage dalje od linija fronta i formirati novu vladu. Pregovori će se verovatno suočiti sa daljim blokadama oko premeštanja kabineta u Aden. Mirovni napori UN takođe su udarili u zid.
I Huti i Hadijeva vlada imaju razloga za odugovlačenje. Ako prevladaju u Maribu, Huti će osvojiti sever i zapleniti pokrajinsku naftu, gas i elektranu, omogućavajući im da generišu preko potrebnu struju i prihode. Vlada ne može sebi priuštiti da izgubi Marib, ali gaji još jednu nadu: odlazeća Trampova administracija bi mogla, u oproštajnom udaru na Iran, Hutije proglasiti terorističkom organizacijom, zategnuvši ekonomsku omču pobunjenicima i komplikujući pregovore sa njima od strane spoljnih aktera . Takav korak bi povećao rizik od gladi ometajući trgovinu sa Jemenom, koji uvozi 90 odsto pšenice i celog pirinča. To bi takođe moglo zvučati kao smrtna zvona za posredničke napore UN.
U svakom slučaju, dvopartijski okvir UN izgleda zastareo. Jemen više nije zemlja kakva je bila u prvim danima rata; rasparčao se kako je sukob besneo. Huti i vlada nemaju duopol nad teritorijom ili domaćim legitimitetom. Drugi lokalni akteri imaju interese, uticaj i kvare moć. UN bi trebalo da prošire svoj okvir kako bi uključile i druge, posebno STC i snage koje podržavaju Emirati na obali Crvenog mora, zajedno sa plemenima na severu, koji bi inače mogli da sruše svako naselje koje odbiju. Umesto da sprovode dvostrani dogovor, UN bi trebalo da počnu da planiraju inkluzivniji proces koji bi podstakao sklapanje dogovora među ključnim igračima.
Bez korekcije kursa, izgleda da će 2021. biti još jedna sumorna godina za Jemence, sa ratom koji se odugovlači, širenjem bolesti i potencijalno glađu, izgledima za naselje koje nestaje, a milioni Jemenaca postaju bolesniji i gladniji iz dana u dan.
5. Venecuela
Prošle su skoro dve godine otkako su venecuelanska opozicija, SAD i zemlje širom Latinske Amerike i Evrope proglasile zakonodavca Huana Gvaida za privremenog predsednika Venecuele i predvidele smrt aktuelnog predsednika Nikolasa Madura. Danas sve takve nade leže u dronjcima. Kampanja „maksimalnog pritiska“ koju predvode SAD – koja uključuje sankcije, međunarodnu izolaciju, implicirane pretnje vojnom akcijom, pa čak i neuspeli državni udar – nije srušila Madura. Ako ništa drugo, ove akcije su ga učinile jačim, jer su se saveznici, uključujući vojsku, okupili iza njega u strahu da bi ih njegov pad ugrozio. Životni uslovi Venecuelanaca, uništeni nesposobnošću vlade, američkim sankcijama i COVID-19, dotakli su dno.
Ako Maduro ostane ukorenjen, njegovi protivnici bi mogli da vide kako se njihovo političko bogatstvo sruši. Osnove za Gvaidovu predsedničku tvrdnju leže u parlamentarnoj većini koju su opozicione stranke osvojile 2015. godine, u kombinaciji sa argumentom da je Madurov reizbor u maju 2018. bio laž. Sada je opozicija slaba, podeljena i jedva da ima uporište u Narodnoj skupštini. Vlada je pobedila na parlamentarnim izborima u decembru, koje su sve osim nekoliko malih opozicionih partija bojkotovale, uz ogromnu većinu.
Slabost opozicije prvenstveno potiče od njenog neuspeha da donese promene. Njena strategija potcenjivala je Madurov kapacitet da preživi sankcije i međunarodnu izolaciju, dok je precenjivala spremnost Vašingtona da se izbori sa nejasnim pretnjama silom.
Podrška sankcijama je takođe izgubila podršku Madurovih rivala, s obzirom na to da su te mere ubrzale ekonomski kolaps Venecuele i dodatno osiromašile njene građane. Više od 5 miliona građana je pobeglo, a mnogi sada prolaze po kolumbijskim gradovima ili nasilnim pograničnim područjima. Većina porodica koje ostanu ne mogu staviti dovoljno hrane na sto. Hiljade dece trpe nepovratnu štetu zbog neuhranjenosti.
Nova američka vlada pruža priliku za preispitivanje. Podrška venecuelanskoj opoziciji bila je dvostranačka u Vašingtonu. Ipak, Bajdenov tim bi mogao da promeni pravac, odustane od pokušaja da svrgne Madura i pokrene diplomatske napore u cilju postavljanja temelja za sporazumno rešenje uz pomoć levičarskih i desničarskih lidera u Latinskoj Americi.
Zajedno sa Evropskom unijom, mogla bi da pokuša da uveri Madurove saveznike kao što su Rusija, Kina i Kuba da će njihovi suštinski interesi u zemlji preživeti tranziciju. Osim preduzimanja hitnih humanitarnih koraka za ublažavanje venecuelanske krize izazvane korona virusom, nova administracija bi takođe mogla da razmotri obnavljanje diplomatskih kontakata sa Karakasom i obavezu da postepeno ukida sankcije ako vlada preduzme značajne korake, kao što je oslobađanje političkih zatvorenika i raspuštanje policijskih jedinica koje zlostavljaju. Međunarodno podržani pregovori koji imaju za cilj organizovanje kredibilnih predsedničkih izbora, zakazanih za 2024. godinu, mogli bi da slede, pod uslovom da obe strane pokažu da su iskreno zainteresovane za kompromis.
Trenutno, Madurova vlada ne pokazuje znake da će održati pošteno glasanje. Većina njegovih rivala želi da ga svrgne i procesuira. Naselje izgleda daleko kao i uvek. Ali nakon dve godine provedene u beskorisnim i štetnim naporima da se izazove iznenadni politički raskid, izgradnja podrške za postepeniju tranziciju je najbolji put napred.
6. Somalija
U Somaliji se naziru izbori usred žestokih sporova između predsednika Mohameda Abdulahija Mohameda (poznatog i kao „Farmajo“) i njegovih rivala. Rat protiv Al-Šababa ulazi u petnaestu godinu i ne nazire mu se kraj, dok su donatori sve više ljuti zbog plaćanja snaga Afričke unije (AU) kako bi pomogli da se militanti drže podalje.
Raspoloženje uoči izbora – parlamentarni izbori su bili zakazani za sredinu decembra, ali su odloženi, a pripreme za predsedničke izbore planirane za februar 2021. takođe kasne – je opterećeno. Odnosi između Mogadiša i nekih somalijskih regiona – posebno Puntlenda i Džubalanda, čiji su lideri dugo bili rivali Mohamedu i strahuju od njegovog ponovnog izbora – su napeti, uglavnom zbog sporova oko raspodele moći i resursa između centra i periferije. Takva nesloga ima tendenciju da sukobi somalijske zajednice jedne protiv drugih, uključujući i na nivou klanova, uz sve gorčiju retoriku koju koriste sve strane.
Al-Šabab je u međuvremenu i dalje moćan. Grupa kontroliše velike delove južne i centralne Somalije, proširuje prisustvo u senci daleko iznad toga i redovno napada glavni grad Somalije. Dok somalijski lideri i njihovi međunarodni partneri, u principu, priznaju da se izazov Al-Šababa ne može rešiti samo silom, malo njih artikuliše jasne alternative. Razgovori sa militantima mogli bi biti opcija, ali do sada su lideri pokreta dali malo naznaka da žele političko rešenje.
Da stvari dodatno zakomplikuju, strpljenje je na izmaku sa misijom AU koja se godinama bori protiv Al-Šababa. Bez tih snaga, veliki gradovi, potenčak i Mogadišu, bio bi još ranjiviji na napade militanata. Donatori poput EU umorni su od izdvajanja novca za ono što se čini kao beskrajna vojna kampanja. Trenutni plan je da se primarna bezbednosna odgovornost preda somalijskim snagama do kraja 2021. godine, ali te trupe ostaju slabe i loše pripremljene da vode napore protiv pobunjenika. Rizik od bezbednosnog vakuuma je pogoršan iznenadnim povlačenjem etiopskih snaga zbog krize u Tigraju i plana Trampove administracije da povuče obuku američkih trupa i mentorstvo somalskoj vojsci.
Mnogo zavisi od februarskih predsedničkih izbora. Razumno čisti izbori, čije rezultate prihvataju glavne stranke, mogli bi omogućiti somalijskim liderima i njihovim stranim podržavaocima da pojačaju napore za postizanje sporazuma o saveznim odnosima i ustavnim aranžmanima i ubrzaju reformu sektora bezbednosti. S druge strane, sporno glasanje bi moglo da izazove političku krizu koja proširuje jaz između Mogadiša i regiona, potencijalno izaziva klanovsko nasilje i rizikuje da ohrabri Al Šabab.
7. Libija
Suparničke vojne koalicije u Libiji se više ne bore, a UN su ponovo pokrenule pregovore u cilju ponovnog ujedinjenja zemlje. Ali postizanje trajnog mira i dalje će biti teška borba.
Dana 23. oktobra, Libijska nacionalna armija (LNA) – koju predvodi general Kalifa Haftar i podržavaju Egipat, Ujedinjeni Arapski Emirati i Rusija – i Vlada nacionalnog jedinstva (GNA), koju podržava Turska, na čelu sa Fajezom al-Saradžom , potpisali su prekid vatre čime je formalno okončana bitka koja je besnela na periferiji Tripolija i drugde od aprila 2019. U borbama je poginulo oko 3.000 ljudi i raseljeno stotine hiljada. Direktna vojna intervencija Turske za pomoć Saražu početkom 2020. preokrenula je ono što je bila Haftarova prednost. Linije fronta su sada zamrznute u centralnoj Libiji.
Prekid vatre je dobrodošao, ali njegovo sprovođenje kasni. LNA i GNA su se obavezale da će povući trupe sa linija fronta, proterati strane borce i zaustaviti svu stranu vojnu obuku. Ipak, obe strane su se povukle. Njihove snage su i dalje na prvim linijama fronta, a strani vojni teretni avioni nastavljaju da sleću u njihove vazduhoplovne baze, što sugeriše da spoljni podržavaoci još uvek snabdevaju obe strane.
Slično tome, napredak je zaostao u ponovnom ujedinjenju podeljene zemlje od 2014. Pregovori UN-a održani u novembru okupili su 75 Libijaca kojima je zadatak da se dogovore o prelaznoj vladi jedinstva i mapi puta za izbore. Ali razgovori su bili poremećeni kontroverzama o tome kako su UN odabrale ove delegate, njihovim pravnim ovlašćenjima, sukobima i navodima o pokušaju podmićivanja. Učesnici su pristali na izbore krajem 2021. godine, ali ne i na pravni okvir koji reguliše ta glasanja.
U srcu svih problema je neslaganje oko podele vlasti. Haftarovi pristalice zahtevaju da nova vlada stavi logore LNA i GNA u jednake uslove. Njegovi rivali se protive uključivanju pro-LNA lidera u bilo koju novu dispenzaciju. Strane sile imaju slično suprotne poglede. Turska želi prijateljsku vladu – bez pristalica Haftara – u Tripoliju. Nasuprot tome, Kairo i Abu Dabi žele da smanje uticaj Ankare i ojačaju uticaj pro-LNA političara. Rusija, koja takođe podržava LNA, želi da zadrži svoje uporište na Mediteranu, ali je nejasno da li preferira status kvo koji čuva svoj uticaj na istoku ili novu vladu sa predstavnicima LNA.
Malo je verovatno da će se borbe ponovo rasplamsati u bliskoj budućnosti jer spoljni akteri, iako žele da konsoliduju svoj uticaj, ne žele još jednu rundu otvorenih neprijateljstava. Ali što duže ostaju neispunjeni uslovi o prekidu vatre, veći je rizik od nezgoda koje bi izazvale povratak u rat. Da bi se izbegao ovakav ishod, UN moraju da pomognu da se napravi mapa puta za ujedinjenje podeljenih libijskih institucija i deeskalaciju tenzija među regionalnim neprijateljima.
8. Iran-SAD
U januaru 2020, američko ubistvo iranskog komandanta Kasema Sulejmanija dovelo je američko-iranske tenzije blizu tačke ključanja. Na kraju, iranski odgovor je bio relativno ograničen i nijedna strana nije odlučila da eskalira, iako je temperatura ostala opasno visoka. Nova američka administracija mogla bi da smiri jedan od najopasnijih svetskih sukoba, posebno vraćanjem na nuklearni sporazum iz 2015, takođe poznat kao Zajednički sveobuhvatni plan akcije (JCPOA). Ali ako to učinite brzo, upravljanje odnosima sa Saudijskom Arabijom i Izraelom – koji se ogorčeno protive Iranu – a zatim prelazak na razgovore o širim regionalnim pitanjima neće biti loš podvig.
Politika Trampove administracije prema Iranu podrazumeva ono što naziva maksimalnim pritiskom. To je značilo napuštanje JCPOA i uvođenje oštrih jednostranih sankcija Iranu u nadi da će iznuditi veće ustupke svom nuklearnom programu, ublažiti njegov regionalni uticaj i – nadali su se neki zvaničnici – čak i srušiti vladu u Teheranu.
Tokom Trampovog predsedavanja, iranski nuklearni program je rastao, sve više nesputan JCPOA. Teheran ima preciznije balističke rakete nego ikada ranije i više ih. Regionalna slika je postajala sve više, a ne manje, puna incidenata – od Sulejmanijevog ubistva na tlu Iraka do napada na ciljeve saudijske energetske industrije koji se široko pripisuju Teheranu – što je izazvalo višestruke sukobe sa otvorenim ratom. Ništa ne sugeriše da je iranska vlada, uprkos periodičnim izlivima narodnog nezadovoljstva, u opasnosti od kolapsa.
Čak iu svojim danima na samrti, Trampova administracija se udvostručila. Smanjenjem sedmica svog mandata uveo je više sankcija. Ubistvo vrhunskog iranskog nuklearnog naučnika, koje se pripisuje Izraelu, dodatno je podstaklo tenzije i navelo Iran da zapreti da će dalje proširiti svoj nuklearni program. Čini se da su Vašington i neki saveznici odlučni da Iranu nanesu maksimalan bol i ograniče manevarski prostor dolazećoj Bajdenskoj administraciji. Rizici od sukoba pre nego što Tramp napusti funkciju ostaju živi dok proiranske šiitske milicije gađaju Amerikance u Iraku.
Bajden je signalizirao da će promeniti kurs, pristati da se ponovo pridruži JCPOA ako Iran nastavi da poštuje, a zatim će nastojati da pregovara o naknadnom dogovoru koji se bavi balističkim projektilima i regionalnom politikom. Teheran je signalizirao da je i on spreman za uzajamno poštovanje postojećeg nuklearnog sporazuma. Čini se da je to najsigurnija i najbrža opklada, iako će i tada biti mnogo prepreka. Vlade SAD i Irana će morati da se dogovore o redosledu koraka između ublažavanja sankcija i nuklearnih ograničenja, kao io tome koje sankcije treba ukinuti. Period bi mogao da bude kratak, sa predsedničkim izborima u Iranu zakazanim za jun, a za koji se predviđa da će pobediti tvrdokorniji kandidat.
Ali ako se vrate JCPOA, veći izazov će biti rešavanje regionalnih tenzija i polarizacije koje će, ostavljene da se zagnoje, nastaviti da ugrožavaju sporazum i mogu da izazovu sukob. Evropske vlade istražuju mogućnost da podstaknu Iran i arapske države Persijskog zaliva da se uključe u dijalog kako bi smanjile regionalne tenzije i sprečile nenamerno izbijanje rata; Bajdenova administracija bi mogla da stavi svoju punu diplomatsku težinu iza takvog napora.
9. Rusija-Turska
Rusija i Turska nisu u ratu, često u dosluhu, ali često podržavaju suprotstavljene strane – kao u Siriji i Libiji – ili se takmiče za moć, kao na Kavkazu. Oni često vide jedni druge kao partnere, razdvajaju nesuglasice po jednom pitanju od diskusija o drugim, i sarađuju čak i dok se njihovi lokalni saveznici bore protiv toga. Ipak, kako pokazuju tursko obaranje ruskog aviona u blizini tursko-sirijske granice 2015. godine i ubistvo desetina turskih vojnika u vazdušnim napadima sirijskih snaga koje podržava Rusija 2020, rizik od neočekivanih sukoba je visok. Dok su se turski predsednik Redžep Tajip Erdogan i njegov ruski kolega Vladimir Putin do sada pokazali vešti u rešavanju ovakvih nezgoda, svaki sukob mogao bi da pogorša sukobe u kojima su obojica upleteni.
Kontradikcije odnosa Ankare i Moskve najjasnije su u Siriji. Turska je bila među najžešćim stranim antagonistima predsednika Bašara el Asada i čvrsta podrška pobunjenicima. Rusija je, u međuvremenu, bacila svoju težinu iza Asada i 2015. intervenisala kako bi odlučno okrenula rat u njegovu korist. Turska je od tada odustala od svrgavanja Asada, više zabrinuta za borbu protiv Jedinica za zaštitu naroda (IPG), sirijskog ogranka Kurdistanske radničke partije (PKK), koja je vodila pobunu protiv Turske skoro četiri decenije i koju je Ankara (i SAD i Evropa) smatra terorističkom organizacijom.
Dogovor iz marta 2020. koji su napravile Moskva i Ankara zaustavio je najnoviju borbu u Idlibu, poslednjem džepu u severozapadnoj Siriji koji drže pobunjenici, i pokazao koliko su dve sile potrebne jedna drugoj. Rusija očekuje od Turske da sprovede primirje u Idlibu. Ankara priznaje da još jedna ofanziva režima, koja bi mogla da otera stotine hiljada Sirijaca u Tursku, zavisi od ruske vazdušne podrške, što Moskvi daje pravo veta na takvu operaciju. Ali status kvo je slab: sirijski rat nije završen, a još jedna ofanziva u Idlibu koju podržava Rusija ostaje moguća.
I u Libiji su Rusija i Turska suprotne strane. Ruski izvođači podržavaju Haftarov LNA, dok Turska podržava GNA sa sedištem u Tripoliju. Krhki prekid vatre je održan od oktobra. Ali daleko je od jasnog da sporazum može Turskoj da garantuje prijateljske libijske vladare koje želi, dok istovremeno Rusiji daje uporište koje traži.
Rusija i Turska su takođe bile upletene u nedavni rat oko Nagorno-Karabaha. Rusija ima vojni savez sa Jermenijom, ali je izbegavala da bira stranu i na kraju je posredovala u prekidu vatre koji je okončao borbe. Turska je pružila Azerbejdžanu diplomatsku i vojnu podršku, uz turske (i izraelske) bespilotne letelice koje su pomagale u suzbijanju jermenske protivvazdušne odbrane. Uprkos konkurenciji na Južnom Kavkazu, i Moskva i Ankara gajened ovog puta. Rusija je rasporedila mirovne snage i dramatično povećala svoj uticaj u regionu. Turska može tvrditi da je odigrala značajnu ulogu u pobedi Azerbejdžana i da će imati koristi od trgovinskog koridora uspostavljenog sporazumom o prekidu vatre.
Paradoksalno, baš kao što se Moskva i Ankara takmiče na sve većem broju ratišta, njihove veze su jače nego što su bile u neko vreme. Njihova „frenmacija“ je simptomatična za šire trendove – svet u kome se nezapadne sile sve više guraju protiv SAD i Zapadne Evrope i sve su asertivnije i spremnije da uđu u promenljive saveze.
Rusija je videla da raste tenzije sa Zapadom u kontekstu ratova u Ukrajini i Siriji, optužbi za mešanje u izbore i trovanje protivnika na stranom tlu, kao i sankcija SAD i Evrope. Turska je ljuta na američku podršku IPG-u i odbijanje da izruči Fetulaha Gulena – sveštenika koji Ankara optužuje da je organizovao pokušaj državnog udara 2016. – kao i zbog evropskih kritika njenog demokratskog nazadovanja i navodne pristrasnosti u sukobu na Kipru. Sankcije koje je uveo Vašington kao odgovor na kupovinu i testiranje ruskog raketnog odbrambenog sistema S-400 od strane Ankare obuhvataju ove tenzije. Prekidanjem bilateralnih sporazuma u različitim zonama sukoba, i Rusija i Turska vide potencijal za dobit.
Ipak, veze nastale iz prilika ne traju uvek. Sa njihovim odgovarajućim snagama tako blizu više linija fronta, potencijalne tačke zapaljenja su u izobilju. Pad u njihovim odnosima mogao bi predstavljati probleme za obe nacije i više ratnih zona.
10. Klimatske promene
Odnos između rata i klimatskih promena nije ni jednostavan ni linearan. Isti vremenski obrasci će povećati nasilje u jednoj oblasti, a ne u drugoj. Dok neke zemlje dobro upravljaju konkurencijom izazvanom klimom, druge je uopšte ne upravljaju. Mnogo toga zavisi od toga da li se državama upravlja inkluzivno, da li su dobro opremljene da posreduju u sukobima oko resursa ili mogu da obezbede građane kada se njihovi životi ili sredstva za život naruše. Koliko će klimatskog nasilja videti 2021. godine, neizvesno je, ali širi trend je dovoljno jasan: bez hitne akcije, opasnost od sukoba u vezi sa klimom će porasti u godinama koje dolaze.
Na severu Nigerije suše su intenzivirale borbu između stočara i farmera zbog sve manje resursa, koji su 2019. godine ubili duplo više ljudi nego sukob Boko Harama. Na Nilu, Egipat i Etiopija su razmenili pretnje vojnom akcijom zbog Velike etiopske renesansne brane, delom zbog straha Kaira da će brana pogoršati već ozbiljnu nestašicu vode. Za sada, Afrika verovatno vidi najgore rizike od sukoba u vezi sa klimom, ali delovi Azije, Latinske Amerike i Bliskog istoka suočavaju se sa sličnim opasnostima.
U krhkim zemljama širom sveta, milioni ljudi već doživljavaju rekordne toplotne talase, ekstremne i neredovne padavine i porast nivoa mora. Sve ovo bi moglo da podstakne nestabilnost: na primer, pogoršanjem nesigurnosti hrane, nestašice vode i konkurencije resursa i navođenjem većeg broja ljudi da napusti svoje domove. Neke studije sugerišu da je porast lokalne temperature od 0,5 stepeni Celzijusa povezan, u proseku, sa 10 do 20 odsto povećanim rizikom od smrtonosnog sukoba. Ako je ta procena tačna, budućnost je zabrinjavajuća. Naučnici UN veruju da su emisije koje je proizveo čovek zagrejale Zemlju za 1 stepen od predindustrijskih vremena i, kako se tempo ubrzao, predviđaju još pola stepena pre 2030. U mnogim najnestabilnijim oblastima sveta, to bi se moglo dogoditi brže još uvek.
Vlade u rizičnim zemljama treba da mirno regulišu pristup resursima, bilo da su oskudni ili u izobilju, unutar ili među državama. Ali zemlje u razvoju koje su u opasnosti od sukoba ne bi trebale same da se suočavaju sa pritiscima klime koja se menja.
Postoji neki razlog za optimizam. Nova američka administracija stavila je klimatsku krizu na vrh svog dnevnog reda, a Bajden je pozvao na bržu akciju za ublažavanje povezanih rizika od nestabilnosti. Zapadne vlade i kompanije su se obavezale da će davati siromašnijim zemljama 100 milijardi dolara godišnje za prilagođavanje klimi počevši od 2020. One bi trebalo da ispune ove obaveze: zemlje u razvoju zaslužuju povećanu podršku onih čija je neumerenost fosilnih goriva uopšte izazvala krizu.
Kurir.rs/Foreign Policy
NE PROPUSTITE
