Trenutni sukob Rusije i Zapada podstaknut je brojnim nepravdama i nesporazumima ali je najveći uverenje Moskve da je Zapad prevario Sovjetski Savez i prekršio obećanja data na kraju Hladnog rata 1989-1990, da se NATO neće širiti na istok, analizira Gardijan.
U sada poznatom govoru na bezbednosnoj konferenciji u Minsku 2007. godine, Vladimir Putin je optužio Zapad da su zaboravili i prekršili svoja obećanja i upropastili međunarodno pravo.
Da li stoji ideja o izdaji?
Ideja da ih je Zapad izdao ima ozbiljnu težninu u Rusiji jer podstiče nepoverenje, hrani ciničnost Moskve kada je reč o međunarodnom pravu i glavni je motiv iza ruskih nacrta sporazuma koji bi trebalo da zaustave širenje Severnoatlantskog saveza, o čemu će danas biti reči na NATO-Rusija samitu.
Teorija o izdaji nije bliska samo Putinu. Nju je podržavao i Boris Jeljcin ali i politička elita od sredine 1950ih.
Istoričarka Meri Elis Saroti u svojoj novoj knjizi o Hladnom ratu navodi da je optužba o izdaji "tehnički neistinita" ali je "psihološki istinita".
Srž problema
Sa jedne strane, postoje verbalna obećanja koja je američki državni sekretar Džejms Bejker u vreme Bušove administracije dao, a sa druge su tu uslovi sporazuma potpisanog 12. septembra 1990. godine kojima se određuje kako NATO trupe mogu da operišu na teritoriji nekadašnje Istočne Nemačke.
Putin tvrdi da je Bejker u ragovoru 9. februara 1990. sa sovjetskim liderom Mihailom Gorbačovim obećao da se NATO neće širiti na istok ako Rusija prihvati ujedinjenje Nemačke.
Sutradan je kancelar Helmut Kol, koji još nije bio određen o ostanku Nemačke u NATO posle ujedinjenja, takođe rekao Gorbačovu da se "NATGO prirodno neće širiti na teritoriju GDR". To obećanje je ponovio generalni sekretar NATO 17. maja i to obećanje je Putin citirao u svom minhenskom govoru. U svojim memoarima, Gorbačov je ova obećanja predstavio kao trenutak koji je raščistio put kompromisu oko Nemačke.
NE PROPUSTITE
Da li su ova obećanja uvedena u sporazum?
Ne, mahom jer je tadašnji predsednik SAD Džordž Buš smatrao da su Bejker i Kol preterali.
Finalni sporazum koji su Rusija i Zapad potpisali septembra 1990. godine odnosio se samo na Nemačku. Na osnovu tog sporazuma stranim NATO snagama dozvoljeno je da pređu stare hladnoratovske linije odvajanja Istočne Nemačke iz dozvolu nemačke vlade. U okviru sporazuma je član 5 na osnovu kog je NATO prvi put dobio dozvolu da svoju zaštitnu misiju preseli istočno, na teritoriju koja je nekada bila pod kontrolom Rusije.
Posledice po zemlje Varšavskog pakta
Mnogi ruski političari nisu bili oduševljeni ustupcima koje je Gorbačov načinio, delom zbog njihovih posledica po istočnu Evropu. Rusija je dobila usmena uveravanja da će širenje NATO biti ograničeno, ali ne i pisane garancije.
U martu 1991. godine britanskog premijera Džona Mejdžora je tadašnji sovjetski ministar odbrane, maršač Dmitri Jazov pitao o ulasku zemalja istočne Evrope u NATO, Mejdžor ga je, piše u dnevnicima britanskog ambasadora u Moskvi Rodrika Brejtvajta, uverio da "se ništa slično neće dogoditi".
Izdaja
Rusija je više puta vikala "izdaja, izdaja". Boris Jeljcin je 1993. godine pisao predsedniku Bilu Klintonu i žalio se na dalje širenje NATO na istok, upozorivši ga da je to kršenje duha sporazuma iz 1990. Stejt department, koji je tada još uvek bio neodređen po pitanju zahteva Poljske da se učlani u NATO, burno je reagovao na optužbu o izdaji i tražio je od nemačkog ministarstva spoljnih poslova zvaničan izveštaj o opravdanosti optužbi. Iz nemačkog ministarstva je u oktobru 1993. saopšteno da je zamerka formalno ne stoji ali da mogu da razumeju "zašto je Jeljcin smatrao da se NATO obavezao da se neće širiti preko granica kakve su bile 1990. godine".
Trovanje odnosa
Ovakav narativ zatrovao je odnose Zapada i Rusije. U trenutku kada je 1997. potpšisan zakon o osnivanju nove alijanse Rusija-NATO, ruski šef diplomatije Jebgenij Primakov ponovo je optužio Bejkera za dvoličnost. To je, pak, podstaklo tadašnjeg državnog sekretara Vorena Kristofera da zatraži interni izveštaj o ovom dogovoru. U tom izveštaju je napravljena razlika između komentara koje su na marginama dali nemački političari koji su isključili NATO ekspanziju i onoga što stoji u tekstu sporazuma.
Širenje NATO
U avgustu 1993. Jeljcin je u razgovoru sa poljskim liderom Lehom Valesom nevoljno priznao pravo Poljske da pristupi NATO, što je šokiralo njegove saradnike. Još zvaničnije, Rusija je pristala na širenje NATO 1996. godine potpisivanje Nato Rusija osnivačkog akta.
Alternative
Postoje oni koji misle da su alternative postojale. Saroti navodi da je Vašington pobedio u ovoj bici moći oko proširenja ali tako da je to dovelo do konfrontacije a ne saradnje sa Moskvom.
Rusija je sebe uvek predstavljala i "nudila" kao potencijalnu članicu NATO ali je za SAD to bila "fantazija" koja bi paralisala Alijansu. Sjedinjene Države su zato uvek više volele da izbegnu tu temu nego da direktno odbiju Moskvu. Američka administracija je 1993. mogla da odloži proširenje NATO ali su pristalice proširenja to videle kao demokratsko pravo zemalja bivšeg Varšavskog pakta i uspeli su da "poraze" one koji su tvrdili da će to oslabiti kako rusku podršku kontroli naoružanja, tako i reforme u Rusiji.
Da li je Rusija bila u poziciji da pregovara?
Ruska ekonomija i politička scena u to vreme su bili u rasulu. Ruski pristanak na proširenje NATO često je bio povezan sa finansijskom pomoći SAD ili Nemačke koji niko nije nazivao "mitom". Nivo korupcije u Rusiji bio je toliko veliki da je većina tog novca nestajala čim bi bila poslata.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
