Nedeljama su ljudi u Ukrajini, i neki ljudi u Rusiji, zaglavljeni u čistilištu dvoumljenja. S jedne strane, mediji – posebno zapadni – svakog dana izveštavaju oo gomilanju ruskih trupa u blizini granica Ukrajine i prenose upozorenja obaveštajnih službi da je invazija velikih razmera realna pretnja i da je verovatno neminovna. Zapadne ambasade evakuisale su porodice diplomata iz Kijeva. Zatim su evakuisali nepotrebno osoblje. Zatim su tokom vikenda Sjedinjene Države povukle svoje vojne trenere iz Ukrajine i naložile građanima SAD da napuste zemlju; u ponedeljak su preselili ambasadu iz Kijeva u Lavov. Holandska avio-kompanija KLM prekinula je letove za Kijev.
Sa druge strane, veliki rat (za razliku od pucnjave na istoku koja već osam godina gotovo svakodnevne odnosi žrtve) je nezamisliv. I ukrajinska i ruska vlada stalno umanjuju verovatnoću rata i prekorevaju novinare što raspiruju strah. Istaknuti ukrajinski istraživački centar kojim rukovodi bivši ministar odbrane objavio je dva izveštaja, u razmaku od tri nedelje, tvrdeći da uspešna ruska invazija velikih razmera još uvek nije izvodljiva. Svi razumeju da bi rat bio i krvav i besmislen — Rusija sigurno ne želi da okupira jednu od najsiromašnijih zemalja u Evropi, u kojoj živi četrdeset četiri miliona ljudi, od kojih većina mrzi Rusiju. A u vreme mira — čak i u krhko, relativno mirno vreme — uvek je teško zamisliti rat.
Krajem januara boravio sam u Ukrajini sa, između ostalih, Natalijom Gumenjuk i Pjotrom Ruzavinom, bračnim parom. Gumenjuk je vodeća ukrajinska novinarka; Ruzavin je ruski istraživački novinar. Jedne večeri za večerom, Gumenjuk je rekla: "Nemoguće je zamisliti vazdušne napade u Kijevu". Pre nego što sam uspeo da se zaustavim, ispalio sam: "Kao što je nekada bilo nemoguće zamisliti vazdušne napade na Beograd“. Mislio sam na kampanju NATO bombardovanja Jugoslavije, koju sam pokrivao na terenu. Bio sam u Beogradu kada je prva bomba pala na grad i nezamislivo je postalo stvarnost. Ruzavin je tada bio u osnovnoj školi, ali je razumeo. "I to je ono čemu se stalno vraćaju“, rekao je on, što znači da, skoro dvadeset tri godine kasnije, propagandna mašina Kremlja i dalje koriste bombardovanje iz 1999. kao tačku poređenja i opravdanja, piše Njujorker.
U utorak se ruski predsednik Vladimir Putin opet vratio na to. Tokom konferencije za novinare koja je usledila nakon razgovora sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom, nemački novinar je pitao Putina "hoće li biti rata u Evropi?" na šta mu je Putin odgovorio: "Kancelar je upravo rekao da ljudi njegove generacije (a ja sam pripadnik njegove generacije) teško mogu da zamisle bilo kakav rat u Evropi. . . . Ali vi i ja smo bili svedoci rata u Evropi, rata protiv Jugoslavije, koji je, zamislite, pokrenuo NATO. Bila je to vojna operacija velikih razmera koja je uključivala vazdušne udare na evropsku prestonicu, Beograd. To se dogodilo, zar ne?"
Putin je u subotu sat vremena razgovarao sa predsednikom Džoom Bajdenom telefonom, na Bajdenov zahtev. Nakon toga, Putinov savetnik za spoljnu politiku, Jurij Ušakov, rekao je novinarima da je Putin "dao Bajdenu pregled odnosa između SAD, Rusije i NATO".
"Ruski predsednik je primetio, na primer, da su tokom Hladnog rata Sovjetski Savez i Sjedinjene Države bili totalni protivnici, ali, recimo, devedesetih godina mi smo bili kao prijatelji, pa čak i tada SAD i NATO nisu bili nimalo konstruktivni u svojim odnosima sa Rusijom", dodao je Ušakov.
NE PROPUSTITE
NATO predvođen SAD je 24. marta 1999. počeo bombardovanje Jugoslavije kako bi primorlai srpskog lidera Slobodana Miloševića da prekine nasilje u pokrajini Kosovo i povuče srpsku vojsku i policiju iz regiona. Onog dana kada je kampanja počela, Jevgenij Primakov, tadašnji ruski premijer, bio je na putu za SAD, nadajući se da će dobiti zajmove MMD-a i ponovo pregovarati o uslovima za milijarde dolara duga iz sovjetskog doba. Na putu je pozvao potpredsednika Ala Gora da ga preklinje da prekine vazdušne napade. Tri sata kasnije, Gor se javio da kaže da su udari bili neizbežni i da se Rusija ti ništa nije pitala. Primakov je okrenuo svoj avion preko Atlantika i vratio se u Moskvu. Tako je okončana era saradnje i aspirativnog prijateljstva između Rusije i SAD koja je započela posle Hladnog rata. Za Ruse je taj prekid putovanja iznad Atlantika bio prvi put da je postsovjetska Rusija zatražila svoje pravo da bude saslušana.
Sedamdesetosmodnevno bombardovanje Srbije bilo je bez presedana na više načina, piše Gesen. Preduzeto je bez sankcija Saveta bezbednosti UN. Vlade učesnice i veliki deo medija su ga u predstavili kao humanitarnu intervenciju. (Nisam jedini koji tu frazu doživljavam kao oksimoron. Proverio sam sa Lorensom Daglasom, profesorom na Amherst koledžu koji je opširno pisao o pravu i ratu. "'Rat humanitarne intervencije' je toliko bizaran izraz da se može koristiti kao opravdavanje svake vrste agresije“, rekao je on). Intervencija je bila takva da nije dozvoljavao mogućnost žrtava NATO-a. Avioni bombarderi su u početku leteli na visinama do kojih srpska PVO nije mogla da stigne. Možda su zbog te visine NATO snage u nekoliko navrata bombardovale civile.
Pre nego što je kampanja bombardovanja završena, Luiz Arbur, tada glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (ICTY), imenovala je grupu za istragu navoda o ratnim zločinima koje su počinili saveznici u NATO. Grupa je dokumentovala nekoliko slučajeva u kojima je bilo više civilnih žrtava: saveznici su bombardovali putnički voz, konvoj izbeglica, jedno selo na Kosovu, a u Beogradu i kinesku ambasadu i sedište Radio-televizije Srbije. (Činilo se da su prve četiri bile greške, ali televizijski toranj je bio na meti kao izvor srpske propagande). U vreme kada je izveštaj završen, Arbur je završila svoj mandat u ICTY a njena naslednica Karla del Ponte odlučila je da ne otvori krivičnu istragu. "Nije bilo šanse da Karla del Ponte podigne optužbe protiv samih nacija koje su finansirale ICTY“, rekao je Daglas. "Da jeste, SAD i Velika Britanija su mogle samo da ukinu Tribunal".
Međunarodno pravo dozvoljava vojnu akciju pod dva scenarija: ako nacija ili nacije deluju u samoodbrani ili ako su pod sankcijama Saveta bezbednosti UN. Ipak, neki akademici tvrtde da je bombardovanje SRJ bilo legalno.
Rad objavljen u Parametrima, tromjesečnoj publikaciji Ratnog koledža američke vojske, 2000. godine predložio je neku vrstu "prirodnog zakona“ opravdanja za rat; memorandum koji je britanskom parlamentu podneo profesor prava na Londonskoj školi ekonomije, tvrdio je, u stvari, da je rat bio legitiman čak i bez odobrenja Saveta bezbednosti. "I dalje ćete naći značajan broj pravnih naučnika koji će reći: "Trebalo bi da priznamo da međunarodno pravo nije luđačka košulja", rekao mi je Daglas. "Ali ako je zakon samo preporuka, onda to nije zakon. 'Zakoni važe za njih, ali ne i za nas' nije način na koji funkcioniše pravni režim. Bombardovanje SRJ učinilo je da međunarodno pravo izgleda kao farsa. To se odnosi samo na slabe".
Rusija nije imala direktan udeo u celoj priči osim nejasne, sentimentalne ideje o srodnosti sa Srbima jer su oni, kao i Rusi, pravoslavci. (I većina Ukrajinaca, ali to više nije važno). U ruskom sećanju, međutim, rat NATO je bio napad na Rusiju — jer je pokazao da Rusija više nije bitna.
Tog maja, predsednik Boris Jeljcin je predsedavao vojnom paradom na Crvenom trgu, spektaklom koji je bio drastično manji od raspada Sovjetskog Saveza. Ali, tokom poslednjih dvadeset i više godina, godišnja parada povodom Dana pobede postala je sve veličanstvenija i sve više preteća, sa tenkovima u centru Moskve i borbenim avionima koji kruže iznad danima. Krajem 1999. Vladimir Putin je postao predsednik Rusije. Njegov uspon nije bio određen bombardovanjem SRJ, ali je iskoristio talas ponovnog nacionalizma i dosledno crpeo iz rezervoara ogorčenosti koje je produbio rat.
Putinova dugotrajna kampanja pretnji Ukrajini izgleda kao dugo odlagani odgovor na bombardovanje. Predsednici i premijeri traže da razgovaraju sa Putinom — Emanuel Makron je odleteo u Moskvu i sedeo sa Putinom pet sati; Bajden je tražio od Putina telefonski poziv u subotu umesto onog koji su zakazali za ponedeljak; Šolc je stigao u utorak - i čini se da svaki razgovor pojačava poentu da niko ništa ne može da učini da ga zaustavi. Ruski parlament je u utorak odobrio rezoluciju kojom se od Putina traži da prizna državnost separatističkih regiona u istočnoj Ukrajini, što je potez koji bi njihov status učinio sličnim statusu Kosova nakon kampanje bombardovanja. Ruski mediji tvrde da Ukrajina diskriminiše etničke Ruse i one koji govore ruski; nesvrnutiji političari i medijske ličnosti pričaju o reči "genocid“. Putin bi mogao da iskoristi kao izgovor "antirusko" nasilje da pokrene veliki rat u Ukrajini i pokaže koliko je NATO zapravo letargičan i neefikasan, koliko je Evropska unija podeljena i kako niko ne može da zaštiti Ukrajinu od Rusije.
Za njega bi cena tog rata – ekonomski kolaps, neopisivi gubici života i potpuna izolacija Rusije od zapadnog sveta – možda bila vredna ako ispravi tok istorije.
Bombardovanje Jugoslavije pokazalo je da je sve moguće, uključujući bombe koje padaju na grad čiji stanovnici nisu mogli da poveruju da će rat doći po njih. Ako Putin na kraju prestane da zabavlja zapadne pregovarače i pokrene veliki rat, smrt i beda koje će on izazvati biće njegova odgovornost. Ali svet u kome je takav rat moguć zajednički su iskovale Rusija i Sjedinjene Države, pre dvadeset tri godine.
Kurir.rs/Njujorker
NE PROPUSTITE
Bonus video:
