Po standardima istorije, ovo područje je nastalo sasvim nedavno, i uvek je stajalo malo odvojeno. Da bi se razumela aktuelna kriza koja je počela još 2014. godine, važno je razumeti evoluciju ovog prostora, kaže Evgenij Norin, ruski istoričar.
Donbas je danas industrijski i rudarski region, ali je dugo vremena bio uglavnom nenaseljen. Stepska zona koja se protezala duž južnih granica srednjovekovnog "Rusa“ (koja još nije podeljena na Rusiju, Ukrajinu i Belorusiju) zvala se "Divlja polja“. U njoj su živeli nomadski narodi, a farmeri su se samo s velikim poteškoćama kretali na jug. Posle mongolske invazije u 13. veku, Divlja polja su bila opasno mesto.
Tokom 400 godina, seljaci iz Rusije i Ukrajine počeli su postepeno da se naseljavaju u budućem Donbasu.
Veliki skok nastupio je u 19. veku kada su tamo otkrivena nalazišta uglja postala neophodna za industriju. Tada su osnovani mnogi gradovi bez kojih je nemoguće zamisliti današnji Donbas. Britanski industrijalac Džon Hjuz je 1869. godine sagradio fabriku oko koje je izraslo selo Juzovka – imalo je još nekoliko imena, uključujući i Stalino, pre nego što ga je jedan lokalac 1961. preimenovali u Donjeck. Njegovo ime je bilo Nikita Hruščov.
Godine 1868. pojavio se Kramatorsk, a 1878. Debaljcevo. Gradovi su brzo rasli. Naslage uglja i sve veće fabrike činile su jedinstveno "lice“ regiona. Ovo važi čak i za pejzaž: gde god da krenete u modernom Donbasu, džinovske deponije upadaju u oči. Donbas je formiran kao industrijski region i njegovi gradovi i fabrike se često prelivaju jedni u druge, čak i danas. Region je bio naseljen sa nekoliko struja kolonista iz Rusije i Ukrajine i njegovo stanovništvo je bilo veoma raznoliko, ali su se njegovi narodi lako mešali zbog blizine njihovih jezika i kultura.
Upravo je meteorski razvoj krajem 19. i početkom 20. veka, kada je postao ogroman rudnik i kovačnica za Rusko carstvo, učinio Donbas ovakvim kakvim ga danas poznajemo, piše Raša tudej.
Mnogo toga se promenilo 1917. Dve revolucije i građanski rat podelili su istoriju cele Rusije na "pre" i "posle”.
Posle Februarske revolucije, kada je monarhija pala, regionom je vladao Privremeni komitet. U međuvremenu, Centralna rada u Kijevu proglasila je Ukrajinu autonomnom, pre nego što je proglasila nezavisnost nakon Oktobarske revolucije. Rada je imala široke teritorijalne pretenzije, koje su uključivale i teritoriju Donbasa, ali situacija nije baš bila takva. Juzovka je bila pogranični grad, prema odredbama Rade. Nijansa je bila u tome što Rada nije imala nikakvu vlast nad većinom ovih teritorija i ubrzo se zavadila sa Privremenom vladom u Petrogradu.
Čitav argument mogao je biti poništen u parlamentarnim raspravama, ali se 7. novembra 1917. dogodila socijalistička revolucija. Posle toga, događaji su počeli da se razvijaju veoma brzo. U Kijevu je komunistički ustanak ugušen, a aktivno su učestvovali ruski oficiri, koji su Radu smatrali manjim zlom od crvenih.
U međuvremenu, na istoku samoproglašene Ukrajine formirala se vrlo neobična koalicija. Njegov centar je bio Harkov, veliki industrijski grad koji nije bio deo regiona Donjeckog basena, ali je usko vezan za njega. Do tada se već pojavio poseban identitet Donbasa. Iako je područje bilo administrativno podeljeno na tri celine, imale su zajedničku privredu i interese.
Dok je zasedala Rada, lokalni saveti na istoku Ukrajine najavili su ujedinjenje Donbaskog i Krivbaskog ugljenog basena. donbas je takođe obuhvatao gradove koji su pripadali regionu Donske kozačke vojske, kao što su Mariupolj i Krivi Rog, koji je administrativno bio deo Hersonske gubernije, kao i Harkov.
Ova struktura, koja je neformalno nazvana "Donkrivbas“ ili jednostavno "Donbas“, nije zahtevala nezavisnost i smatrala je ideju odvajanja od Rusije apsurdnom, smatrajući sebe, umesto toga, autonomnom u njoj. Štaviše, projekti nezavisnosti Ukrajine nisu bili interesantni za njene kreatore.
Nikolaj fon Ditmar, predsednik Saveta kongresa rudara juga Rusije, kaže da je "industrijski, geografski i praktično gledano, cela ova oblast potpuno drugačija od Kijeva".
"Ceo ovaj okrug ima svoj potpuno nezavisan fundamentalni značaj za Rusiju i živi odvojenim životom. Administrativna podređenost Harkovskog okruga Kijevu se ne primenjuje jer ne odgovara stvarnosti.
Takvo veštačko potčinjavanje samo će otežati i otežavati život okruga, tim pre što je ova podređenost diktirana pitanjima svrsishodnosti i državnim zahtevima, a isključivo nacionalnim tvrdnjama lidera ukrajinskog pokreta“.
U februaru 1918, Fjodor Sergejev, boljševik poznat pod partijskim pseudonimom Artjom, proglasio je Donjecko-Krivojsku Sovjetsku Republiku (DKR) za autonomnu oblast u okviru RSFSR-a ili Sovjetske Rusije.
Da li je DKR bio legitiman? Ni više ni manje nego bilo koji drugi samoproglašeni entitet formiran na ruševinama Ruskog carstva, gde su države proglasile svoju nezavisnost i potom propale za nedelju dana. Drugi primer je bila "Zelena Ukrajina“, pokušaj osnivanja nezavisne ukrajinske države u blizini Tihog okeana. Taj projekat je bio usredsređen na grad Habarovsk, koji je danas udaljen 8.924 km vožnje od Kijeva.
Projekat DKR nije bio ideja rukovodstva boljševičke partije. Pojavio se upravo na osnovu već formiranog regionalnog identiteta. Vođa Vladimir Lenjin znao je za predstojeće stvaranje DKR i nije se protivio. Granice koje je Artjom tvrdio za republiku bile su skromnije od onih koje je zacrtala Rada, ali ipak veoma široke.
Problem DKR-a bio je isti kao i Radin - stvarna kontrola nad teritorijom je bila veoma slaba ili nikakva. DKR je imao svoju vladu, koja je uključivala predstavnike tri levičarske partije – boljševika, menjševika i socijalrevolucionara.
Neke od nijansi njegovog zakonodavstva izgledaju veoma neobične i blage prema standardima vremena i mesta. Na primer, tamo je zvanično zabranjena smrtna kazna. Generalno, Artjom i njegov tim imali su reputaciju među boljševicima kao liberali mekog srca koji su ometali represiju i puštali "buržuje“ iz zatvora.
Ukratko, po standardima Rusije zahvaćene građanskim ratom, DKR je bila pravo uporište čovečanstva. U stvarnosti, nije sve išlo tako glatko. Na primer, proizvoljne represalije su bile zabranjene, ali su ih lokalne vlasti tajno praktikovale. Međutim, opšti trend je bio blaži nego na drugim mestima.
Glavni problem je bio što Artjom i njegovi drugovi nisu mogli da se održe na vlasti. Nemačka vojska, koja je nastavila ofanzivu tokom Prvog svetskog rata, nadirala se sa zapada, a berlinske snage su uništile DKR do maja 1918.
Donbas i cela Rusija su se srušili u provaliju. U početku su Nemci opljačkali region. Onda je postao poprište borbi između Crveih i Belih – glavnih strana u građanskom ratu.
Međutim, "posebnost“ Donbasa nije nestala. Debata o tome kako se nositi sa ovim područjem nastavljena je do 1923. Mesto regiona u novom poretku nije bilo nimalo očigledno. Njegovi gradovi su bili uglavnom ruski i po jeziku i po samoopredeljenju.
Međutim, okupacione nemačke snage postavile su kolaboracionističku ukrajinsku vladu. I Nemci i Ukrajinci su streljali političke protivnike i one za koje se sumnjalo da su simpatizeri Crvenih. Istovremeno, ukrajinska vlada je počela da sprovodi politiku "ukrajinizacije“ – pokušaj da lokalnom stanovništvu nametne sopstveni jezik i identitet.
Ovi pokušaji su bili neuspešni iz banalnog razloga: nije bilo dovoljno stručnjaka za ukrajinski da uvedu jezik u škole i kancelarije. Situacija je dostigla nivo komedije kada je šef komisije za ukrajinizaciju pozdravio podređene na ukrajinskom, nakon čega su svi prešli na ruski.
Posle poraza Nemačke u Prvom svetskom ratu, Donbas je očišćen od ukrajinskih formacija i počela je prava borba – između Crvenih i Belih. Međutim, pitanje statusa Donbasa je ostalo pod znakom pitanja.
Ni Crveni ni Beli nisu priznali nijednu nezavisnu ukrajinsku državu. Boljševici su, međutim, pozdravili stvaranje Ukrajine, ali samo striktno Crvene. Kakve god bile želje Rade, ona nije mogla da obezbedi svoja potraživanja silom oružja, a vlast na ruševinama Rusije mogla je biti nametnuta samo na silu.
Artjom je insistirao da region treba da bude deo sovjetske Rusije, zasnivajući svoje argumente na ekonomskim vezama i jeziku stanovništva. Međutim, ovu ideju je torpedovao niko drugi do Lenjin, koji je odmah ismejao ideju o ponovnom stvaranju DKR-a, proglasivši je "igranjem sa nezavisnošću“.
Zanimljiva je logika na kojoj su sovjetski lideri zasnivali uključivanje Donbasa u Ukrajinu: "Odvajanje Harkovske i Jekaterinoslavske (danas Dnjepropetrovske) pokrajine od Ukrajine stvoriće maloburžoasku seljačku republiku i dovesti do stalnog straha da će seljačka većina dobiti prednost na nekom drugom Kongresu Sovjeta, jer su jedini čisto proleterski okruzi rudarske oblasti Donjeckog basena i Zaporožja“.
Boljševici, koje su uglavnom podržavali radnici, bukvalno su ugurali region u Ukrajinu upravo zato što je industrijski region bio veoma različit od ostatka republike. Artjom je poginuo u železničkoj nesreći 1921. i, naravno, to nije mogao da spreči.
Donbas je inkorporiran u sastav Sovjetske Ukrajine bez ikakvog posebnog statusa, a u regionu je pokrenuta kampanja "domoroditeljstva“. Sovjetska ideologija je tražila da se kultura, jezik i tradicija naroda koji su smatrani autohtonim u ovoj republici bukvalno usade u nacionalne republike. SSSR je, posebno u prvim danima, održavao neku vrstu vladine politike "afirmativne akcije“.
Ukrainizacija Donbasa je sprovedena sistematski i sa rigidnošću tipičnom za SSSR. Zabranjeno je svako pominjanje vremena kada je region bio autonoman, bilo je pokušaja da se ukrajinski jezik uvede svuda, a 1930. godine uhapšen je jedan broj univerzitetskih nastavnika jer su odbili da pređu na ukrajinski jezik i usvoje "ukrajinsku kulturu“.
Ukrainizacija štampe, obrazovanja i kulture nastavila se sve do druge polovine decenije, kada je Josif Staljin nacionalnu politiku usmerio u drugom pravcu.
Međutim, posebnost Donbasa, iako pomalo izbledela, nije potpuno nestala. Način života u regionu se i dalje značajno razlikovao od onog u ostatku Ukrajine. Industrijski, ruski govorni i uglavnom etnički ruski region zadržao je svoj poseban karakter kako tokom ere neverovatnih preokreta u prvoj polovini 20. veka, tako i u vreme stagnacije kasnog SSSR-a. I ona je, takođe, sačuvana od raspada Sovjetskog Saveza, 1991. godine.
*Sve informacije o sukobu u Ukrajini na portalu Kurir.rs prenete su iz izvora koji su se do sada pokazali prilično relevantnim, i koje u skladu sa okolnostima i dužnom novinarskom pažnjom dodatno proveravamo. Ipak, kako je u toku i pravi medijski i propagandni rat, redakcija Kurira moli čitaoce da nam skrenu pažnju na eventualne dezinformacije i lažne vesti, kako bismo pravovremeno reagovali i ispravili eventualne greške. Informacije slati na mejl redakcija@kurir-info.rs
Kurir.rs/Raša tudej
NE PROPUSTITE
