Na današnji dan pre 73 godine 4. aprila 1949. godine potpisan je Vašingtonski ugovor koji je udario temelje kolektivne bezbednosti, odnosno onome što se danas zove Severnoatlanska alijansa ili NATO.
Međutim, Vašingtonski sporazum je imao svoju prethodnicu.
Početkom 1948. Evropa je prihvatila Maršalov plan o uzjamnoj pomoći između SAD i zemalja Zapadne Evrope. Međutim, Velika Britanija i Francuska su smatrali da to nije dovoljno za miran razvoj zapadonoevropskih zemalja, jer se pritisak Sovjetskog Saveza pojačavao i dosegnuo vrhunac na susretu komunističkih zemalja u Pragu 1948. Zbog toga su Ernest Bevin i Žorž Bido, ministri spoljnih poslova Velike Britanije i Francuske osnovali zapadni odbrambeni savez, uz podršku SAD. Marta 1948 Francuska, Velika Britanija, Belgija, Luksemburg i Holandija potpisali Briselsku deklaraciju, čiji glavni zadatak je bio uveriti SAD da je takav sporazum potreban za evropsku bezbednost i da je važno da se SAD uključe u evropsku odbranu.
Kada je Sovjetski Savez juna 1948. godine blokirao kopnene puteve do podeljenog i okupiranog Berlina i sa tim prouzrokovao Prvu berlinsku krizu regaovale su SAD. Rešenje u prevaziđenju blokade rešeno je uspostavljanjem vazdušnog mosta koji je obezbedio snabdevanje zapadnog Berlina.
Berlinska kriza podstakla je i razgovor o proširenju onih koji bi pristupili Briselskom sporazumu o odbrambenom Savezu. Osim SAD ovom sprazumu pristupili su i Kanada, Island, Danska, Norveška, Italija i Portugal. Savez je sa tim preimenovan u atalanski savez. Ključna tačka tog saveza bio je član 5 koji je obezbeđivao reakciju članica u slučaju spoljnjeg napada na bilo koju članicu i time zaustavio bilo kakvu ambiciju Sovjetskog Saveza da osvaja Zapadnu Evropu. Upravo ovaj član kasnije je utkan u Vašingtonski sporazum.
Ovaj sporazum se naziva i Severnoatalnski sprazum i čini ga 14 članova. Od njih 14 najbintiji je član 5. koji glasi: "Članice su saglasne da će napad na jednu ili nekoliko njih u Evropi ili Severnoj Americi smatrati kao napad na sve njih i u skladu sa tim saglasne su da će svaka od njih u slučaju da se oružani napad dogodi, koristeći pravo posebne ili zajedničke samoodbrane priznate u članu 51. povelje UN pomoći napadnutoj potpisnici ili potpisnicima tako što će pojedinačno ili u saradnji sa drugim potpisnicima odmah preduzeti akcije koje se smatraju potrebnim, uključujući i upotrebu sile, kako bi obnovile i održale bezbednost u Severnoatlanskom području.
Prvi generalni sekretar bio je bivši britanski oficir lord Ismej. Gorine 1952 svez se proširio na još dve članice Grčku i Tursku. Međutim, nije sve bilo u savezu idilično. Najveći problem je bila neravnoteža moći između SAD i evropskih članica koje su htele da dođe do ravnoteže. Kompromis je nađen u tome što je vrhovni komandant uvek dolazi iz redova američke armije, a generalnog sekretara imenuju evropske članice NATO. Ameriknaci su pristali na to da su njihovi vojnici koji su smešteni u evropskim članicama alijanse moraju da prihvate i zakone tih država. Tokom čitavih 50 godina u savezništvu se menjala uglavnom doktrina. U cenatr pažnje dolazilo je nuklerano oružje.
Godine 1955. u NATO je primljena Savezna Republika Nemačka, a Francuska je 1966 izašla iz NATO saveza. Godinu dana kasnije usledilo je Harmelov izveštaj, koji je pozvao na veće poštovanje manjih članica. Godine 1982 Španija je postala 16 članica NATO pakta. Na samitu NATO u Rimu donet je novi strateški pogled savezništva. Več 1992. NATO se intenzivno uključio u građanski rat na prostoru SFRJ prvo kroz pomorsku operaciju sprovođenja blokade SRJ, a onda i u BiH operacije Sprečiti let. Intenzivnije se uključuje od 1994. Te 1994 osnovano je i Partnerstvo za mir, a godinu dana kasnije 1995. posle poptisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma snage NATO pokrenule su misiju IFOR, odnosno SFOR.
Godine 1997 osnovan je Severnoatalnski savet i potpisani partnerski dogovori sa Rusijom i Ukrajinom. Dana 24. marta NATO je pokrenuo unilateralno vazduhoplovnu operaciju "Alied force" sa kojom je započela agresija na SRJ koja je trajala 78 dana i prekinuta poptisivanjem Kumanovskog sporazuma i usvajanjem Rezolucije SB UN 1244. Nato je te iste godina na 50 svoj rođendan usvojio novi strateški koncept savezništva i u sovje redove prvi put primio tri bivše članice Varšavskog ugovora Poljsku, Mađarsku i Češku. Dve godine kasnije 11. septembra teroristička organizacija Al Kaida izvela je teroristički napad na Njujork i Vašington.
Po prvi put u istoriji aktiviran je član 5. Počeo je rat protiv terorizma. Te 2002. na samitu u Pragu prihvaćen je paket reformi modernizacije vojnih mogućnosti i ojačanja međusobne saradnje. Pokrenuta je u Avganistanu misija ISAF. Godinu dana kasnije 2003 formirane su dve komande za operacije sa sedištem u Monsu i preoblikovanje u SAD. Počelo formiranje NATO snaga za brze reakcije.
Naredne 2004. usledio je najveći krug širenja NATO na istok. Članice NATO postale su: Estonija, Letonija, Litvanija, Slovačka, Slovenija, Bugarska, Rumunija. Četiri godine kasnije na samitu NATO u Bukureštu u svaze su ušle Hrvatska i Albanija, a 2009. Francuska se vratila potpuno u vojnu strukturu NATO pakta. Crna Gora postala je članica NATO 2017, a 2020. članica NATO postala je i Severna Makedonija..
Sa njom NATO broji ukupno 30 zemalja.
U istoriji saveza bilo je nekoliko prekretnica a najveće su bile 1991,1994, 1995 i 1999. agresija na SRJ zatim 2004 i 2008..2014 Ukrajina. Uprkos svim izazovima sa kojima se suočavao ili će se suočiti NATO opstaje kao jedini oblik voknopolitičkog saveza. Trenutno ruska invazija na Ukrajinu predstavlja najveći izazov za ovaj vojnopolitički savez koji je zbog toga vojno ojačao svoje istočne granice i posredno pomaže Ukrajini u ratu protiv Rusije.
Kurir.rs/A.Mlakar
NE PROPUSTITE
