1. Ulazak ruskih trupa u Ukrajinu i bitka za Kijev
Ovaj rat nije smeo da se dogodi. Nesrazmera u resursima između Rusije i Ukrajine je jasna, ali resursi Kijeva su više nego dovoljni da bi se pružala aktivna i dugotrajna odbrana, a to će politički, ekonomski i vojno iscrpeti Rusiju. Bilo je jasno da se tokom jeseni i zime 2021. kocentrišu ruske snage, pretnja je bila očigledna, ali je na globalnom planu, a i kod nas, preovladavala projekcija da bi rat svima doneo velike neprilike pa da valjda zato neće i da se desi.
Ključni problem prvih dana kod Rusa je bilo odsustvo cilja. Vojska je sredstvo koje sprovodi političku volju i trebalo je jasno definisati šta se želi postići. Rusi su omanuli od obaveštajno izviđaćke delatnosti do samog sistema rukovođenja na terenu. Krenulo se preambicizno. Ne postoji ništa što se dogodilo na terenu što bi ukazivalo na to da je postojala, ta mitska ideja, u koju veruje naše javno mnjenje, o nekakvom brižljivom vođenju rata sa čuvanjem života civila. To je bilo srljanje u propast, od prvog momenta. Nešto što očigledno pokazuje površnost i političko rukovođenje vojskom je činjenica da Rusija nije imala komandu operacije.
Ukrajinci su razvili jak nacionalni osećaj, a oduvek u istoriji ratovanja kada imate tu jaku odlučnost i napadnuti ste to je jedan strašan mobilizaotrski potencijal koji Rusi nisu imali. Atmosfera jako podseća na 1991. kod nas kada su načelno u Srbiji mnogi podržavali i bili emotivni kada se priča o ratu ali samo dok njih to ništa ne košta.
Ruska vojska je izvela maestralnu akciju zauzimanja aerodroma Gostomel. Specijalci su nosili kamere na kacigama i trebalo je da ti snimci posluže kao dokaz o veličanstvenosti ruske vojne pobede. Ti momci su perfektno odradili svoj posao uz gubitke. Ali onda je došlo do velikog zastoja. Ruska vojska je izvela operaciju koja, da je to bila Čehoslovačka 1968. onda bi mnogi dobili ordenje i završilo bi se sve za nekoliko dana. Ipak, ukrajinska vojska se posle prvog šoka konsolidovala. Volja za odbranom je bila jača. Niko u NATO nije očekivao da će ukrajinska vojska pružiti takav otpor. Svi su očekivali da će on trajati satima, danima, sedmicama i da će ruska vojska savladati ukrajinsku. Većina je tada razmišljala da se podrazumeva veliki gubitak ukrajinske teritorije.
2. Potapanje krstarice "Moskva", komandnog broda ruske Crnomorske flote Krstarica "Moskva" je simbol! Posle prvih nekoliko dana rat je postao dominantno artiljerijski. Naneti su neproporcionalno veliki gubici na obe strane, a efikasnost artiljerije osim osposobljenosti posade i sistema rukovođenja, zavisi i od obaveštajno-izviđačke delatnosti. NATO predstavlja oči Ukrajine. Ukrajinci ne mogu da razviju toliki kapacitet za upotrebu tehničkih sistema u obaveštajno-izviđačkom ratu, koliki ima NATO, pre svega Amerika. Svakodnevno avioni za elektronska dejstva, bespilotne letelice, kreću se duž ruskih granica i Ukrajincima dostavljaju prikupljene informacije o pokretima ruskih snaga. S druge strane, Ukrajinci imaju jedan vrlo ozbiljan resurs, jer se pokazalo da imaju mnogo ljudi koji su lojalni ideji Ukrajine i da mnogo njih na teritorijama pod ruskom kontrolom radi za ukrajinsku obaveštajnu službu. Uz rezervu, jer rat je fluid, ima tu mnogo grešaka i zabluda ali proporcionalno u odnosu na Ruse oni su mnogo efikasniji. U situaciji dobre obaveštajne pripreme koji imaju Ukrajinci krstarica "Moskva" je završila na dnu mora, kao simbol ruske pomorske moći, zastavni brod Crnomrske flote. To je simbolično pokazalo tu razliku na terenu, tu rusku aroganciju i potcenjivanje protivnika. To je bio šokantan udarac za rusku vojnu čast, oni su verovali u svoju superiornost i bili su u zabludi.
3. Brzo rusko osvajanje Hersona i opsada Marijupolja U ratu se nijedna strana ne ponaša harmonično i usklađeno u svakom delu fronta, uvek postoje slabe i jake tačke. Ukrajinci su godinama gradili vrlo snažnu odbrambenu liniju u Donbasu. S jedne strane možemo da verujemo da su Rusi u pravu i da su Ukrajinci imali agresivne planove za proleće 2022. spram Donbasa, ali s druge strane, oni su tamo pre svega utvrđivali odbrambenu liniju, višeslojnu i kvalitetnu. Tamo se front pokazao jako čvrstim, Rusi od početka rata do danas nisu uspeli da zauzmu prigradska naselja Donjecka, glavnog grada regije. Kontraprimer je Hersonska oblast. Takođe, postoji raskorak u kvalitetu ruskih jedinica. Na Kijev su poslali jedinice sa Dalekog istoka, azijatske jedinice koje mogu da budu otresite, ali tu nešto nije funkcionisalo i one su se zaglavile u naseljima na putu ka Kijevu. Kod Hersona su se efikasnima pokazale jedinice sa severnog Kavkaza, sa ruskog juga. One su imale i bolji sistem komandovanja i Ukrajinci su bili jako slabi u Hersonskoj oblasti. Ima indicija da je ruski obavštajni rad obmanjivanjem mesecima pre rata pomogao u tome da se manevarske snage iz Hersona pošalju u Donbas kao pojačanje.
Marijupolj je ostao odsečen i bilo je jasno da ultradesnica nije po volji mnogima ni u Kijevu. Azov je bio medijski eksponiran ali su tamo nosioci odbrane grada bili pripadnici 36. brigade mornaričko desantne pešadije. Ima indicija da bi se Marijupolj duže održao da nije bilo obaveštajnih prodora u ukrajinsku vojsku. Da se razumemo, koliko god da u celini priče možemo da kritikujemo ruski obaveštajni rad, činjenica je da je bilo obaveštajnih prodora. Koliko god da izgleda stravično rušenje grada mislim da bi Marijupolj duže opstao da nije bilo ruskog obaveštajnog prodora.
4. Ukrajinsko odustajanje od pregovora u Istanbulu U svakom ratu je glavni politički mehanizam. Najvažnije je šta politika hoće. Nema iskrenosti ni sa jedne strane, ni iz jednog centra moći. Nema ni ideje da bi trebalo da se ide u pregovore. Najopasnija konstrukcija čitavog ovog rata je definicija ratnog cilja. Šta je ratni cilj? Ako govorimo o ruskoj vojsci, izostanak jasno definisanog ratnog cilja je obezvredio njen potencijal. Moral vojske se gradi na definiciji cilja. Pa bar mi na prostoru bivše Jugoslavije znamo pre 30 godina šta se dogodilo i svi koji su bili tada u JNA svesni su šta znači nedostatak jasno definisanog cilja. Ratni cilj mora da bude jasan. Sovjetski tenkovi su išli na zapad sa natpisima "Za Berlin". Poruka je bila jasna. To su dve reči - Za Berlin, tačka. Taj kriterijum nije ispunjen sa ruske strane u ovom ratu jer do dan danas običan vojnik nije siguran zašto se vode borbena dejstva. Pregovori pre ostvarivanja cilja su smetnja. Ne možete završiti rat u kome ne možete proglasiti pobedu. Druga, ukrajinska, strana ima radikalan cilj. Zaštitu teritorijalnog integriteta Ukrajine i tačka. To podržava i zapad. To podrazumeva potpuni ruski vojni poraz. Da li je to realno? U svakom slučaju 2022. je tek prva godina rata i očigledno je da je svaka tema pregovora bila samo margina margine stvarne političke slike i događaja na terenu.
5. Rusko pripajanje Zaporožja, Hersona, Donjcka i Luganska U suštini je ruska politika je izgubila igru u letnjim mesecima. Tokom leta je Rusija imala vremena da na terenu nametne održivu sliku. Ali Moskva je htela da održi pritisak i postigne ciljeve bez angažovanja javnog mnjenja i kroz angažovanje isključivo profesionalnog kadra. Stav je bio nema regruta, nema mobilizacije, rat vode samo profesionalci. U takvoj klimi se tražilo od vojske da sa ograničenim resursima ostvari maksimalističku ideju. To podseća na našu 1998. Prvo je traženo da se zauzme čitava Ukrajina, kad to nije bilo moguće od tih istih jedinica koje nisu rotirane mesecima traženo je da naprave čudo. Trebalo je da do kraja septembra Rusi zauzmu ceo Donbas. Bilo je razumljivo da Moskva u septembru kaže mi smo uzeli teritoriju koju smo nameravali i ovo će biti baza za pregovore. Cilj referenduma je bio da se pronađe ratni cilj i da se posle toliko vremena naciji prezentuje nešto što je realana održiva pobeda.
6. Ukrajinska kontraofanziva i delimična mobilizacija u Rusiji Kontraofanziva psihološki bolje zvuči jer se tu uzvraća udarac ali to su bila napadna dejstva. Ukrajinci su prihvatili da zarad političkih ciljeva pretrpe jako velike gubitke u Hersonskoj oblasti jer su se posle početnih uspeha zaglavili u stepi. To je ravničarsko područje ispresecano rekama gde je jako teško držati dinamiku napadnih dejstava. Činjenica je da su Rusi na desnoj obali Dnjepra imali brojčano male snage. Proletos je NATO uradio analizu i ustanovio da Ukrajinci mogu da drže liniju fronta stabilnom i da je sad ključna artiljerija. Ukrajina tad dobija haubice M-177 kalibra 155 mm. To je omogućilo da se izbalansiraju ukrajiska i ruska moć. HIMARS je pokazao šta zapravo na terenu znači obaveštajno izviđački rad. Ukrajinci su kao cilj prepoznali Antonovski most i na njemu su potrošili 200 skupih raketa, ali su postigli strategijski dobitak. Cilj je bio da se onemogući snabdevanje ruskih snaga na desnoj obali Dnjepra.
Severno, na području Harkovske oblasti Rusi su doživeli strategijsko iznenađenje. Dok se u Hersonu vidi značaj dejstva artiljerije tako se u Harkovskoj oblasti vidi glavni nedostatak ruske vojske u čitavom ratu - nedostatak ljudi. Ukrajinska vojska je od 2014. postepeno usvajala NATO standarde. Kod nas su ljudi alergični kada se spomene NATO ali vrlo je bitno uočiti taj element kvaliteta i stabilnosti taktičkih jedinica ukrajinske vojske. Veliki problem ruske vojske je nedostatak podoficira i liderstva na taktičkom nivou. Da bi ruska bataljonska taktička grupa bila funkcionalna ona mora da bude popunjena jer ne može 200 vojnika da igra ulogu kao 800. Ruska vojska je pokušala da vodi rat bez ljudi. Konačan krah te ideje je bio u Harkovskoj oblasti, kad je krenula panika Rusi su ostavili jako velike količine tehnike. Rusi su u tri faze vodili rat. U prvoj sa profesionalnim vojnicma u drugoj tokom leta su pokrenuli kampanju mobilizacije dobrovoljaca nudeći jako velike plate i to sa težištem u siromašnim reginima i od 21. septembra se proglašava delimična mobilizacija. To je bio iznuđen potez jer bi u suprotnom početkom 2023. ostali bez vojske.
7. Imenovanje generala Sergeja Surovikina za komandanta ruskih trupa u Ukrajini - Činjenica je da je Rusija omanula u rukovođenju vojskom. A to je politička odgovornost. Konkretno Sergeja Šojgua ministra odbrane, jer u rat se ušlo bez komande operacije. Tu su Ukrajinci bili u prednosti. Oni su smenili sve generale i visoke oficire koji su školovani u vreme SSSR. Raskrstili su sa starim vremenima i sa osloncem na NATO su školovali nove oficire. Da li su ti oficiri zaslužili ocenu dobar, dovoljan ili vrlodobar to je nebitno. Oni su naučili i prihvaitli da je vojska odvojena od politike i da moraju da urade svoj deo posla. Pokazalo se da se ukrajinskom vojskom ne komanduje iz kabineta predsednika Zelenskog. Kod Rusa je obrnuta situacija. Političari su hteli da vode rat. U prvoj fazi komande zapadnog i južnog vojnog okruga su komandovale borbenim taktičkim grupama i to je dovelo do velikih gubitaka visokog oficirskog kadra. Tek u aprilu se formira združena komanda operacije koja nikada nije postala funkcionalna. Tokom leta se pojavljuje i poseban fenomen, a to je Vagner. Privatna kompanija je dobila svoj deo fronta. To pokazuje razmere političke krize. Rusi su napravili presedan svih presedana i narušen je monopol države nad oružanom silom. Privatna organizacija je dobila svoj, ključni deo fronta. General Surovikin je vrlo kontroverzan. Ima mnogo nejasnih momenata u biografiji od ubistva tri civila 1991. preko angažovanja u Tadžikistanu. Surovikin je politička figura, on imponuje javom mnjenju, ali problem je u politici koja od njega pravi legendu pre nego što je išta uradio na ratištu. O njemu se već pravi kult ličnosti, snimljeni su dokumentarci sa izjavama njegovih klasića. Kao da je reč o Žukovu posle Berlina. Samo polako, treba prvo doći do Berlina, tj. Kijeva.
8. Povlačenje ruskih trupa iz Hersona Prva velika odluka Surovikina jeste upravo povlačenje iz Hersona. Nekoliko nedelja pošto je ruski general Templinski rekao da nije održiv ostanak na desnoj obali Dnjepra pojavljuju se Surovikin i ministar Šojgu pred kamerama i pokušavaju da stvore utisak da su postigli poseban doprinos očuvanja života ruskih vojnika. Ali što su onda ti isti vojnici gunuli do tada? Oni su bili samleveni u blatu. Ako govorimo o političkom cilju, suštini rata, da povlačenje iz Hersona je najveći ruski politčki poraz poraz. Ali ne vojni. Prvi put je ruska vojska postupila racionalno, komandanti su na terenu izveli akciju izvlačenja snaga bez gubitaka. To je izvršeno pred očima Ukrajinaca i NATO obaveštajno izviđačkog sistema. Elegantno, neprimetno i uz ostavljanje minimalnih količina tehnike. Politički je poraz jer Hersonska oblast pripojena Ruskoj Federaciji, ali je napušten glavni grad te oblasti. Politika je glavna ruska slabost. Mesecima su vojnici gnuli, a vi se na kraju povučete. Tu su jaki udarci za ruski moral.
9. Napad na Krimski most, udari na ukrajinsku energetiku Razmak u satima između ukrajinskog napada na Krimski most i ruskih dejstava po energetskim ciljevima pokazuje da je reč samo o opravdanju. Previše se očekivalo od ruske avijacije na početku rata. Ona je imala samo jedan uspešan napad na Žitomir u dubini Ukrajine gde su operaciju izveli po ugledu na Amerikance i NATO u poslednjih 30 godina. Napravljen je prozor elektronskim ometanjem kroz PVO uletele su udarne snage i obavile svoj deo posla. Rusi su za napade na stacionarne energetske ciljeve angažovali strateške bombardere, lansere sa zemlje i lansere sa mora i obalske odbrane. Od početka rata se postavljalo pitanje da li Rusi imaju dovoljno raketa. Odgovor je dvostran - Imaju, ali pitanje je do kada. Objekti deljstva su politički izabrani, odluka je donesena u Kremlju. Očigledno se vojska ne pita, jer bi vojska izabrala vojnu infrastrukturu. Reč je o političkoj odluci da bi se slomila odbrambena volja Ukrajinaca. Kritički gledano bolje da se uradi nešto na jačanju ruske borbene volje.
10. Napadi Ukrajinaca na ruske baze gde su smešteni strateški nuklearni bombarderi To je bilo poniženje, ne radikalan potez Ukrajinaca. Pokazali su koliko mogu da budu agilni. Ukrajinci su maštoviti, kada se branite i kada nemate resursa iznalazite model kako da udarite protivnika tamo gde ne očekujue. Potapanje Moskve i napad na Krimski most su bili simboli. Tako su Ukrajinci poručili Rusima - Mi možemo da dejstvujemo. Napadi na baze nisu doveli do radikalnih preokreta jer su istog dana ruski avioni sa tih baza poleteli. Ruski desničari su iskoristili te napade da poruče da je to opravdanje za upotrebu nuklearog oružja. Ali daleko smo od toga. Ovo je bilo poniženje koje je pokazalo da Rusi moraju da se obračunaju sa svojom bahatošću i lenošću. Šta nas očekuje u 2023. Nema nagoveštaja da će doći do pregovora. Politika ima svoj tok ali za sada kako stvari teku sve što se nalazi na stolu pokazuje da će rat biti dugotrajan. Naredna će biti ratna godina, ni na jednoj strani ne postoji element koji bi nas uverio da može doći do radikalnog rešenja. Zapad je čvrsto iza Ukrajine. NATO je napravo desetogodišnji plan reforme ukrajinske vojske, što dovoljno govori koliko imaju pouzdanja u ishod. Do pomeranja na frontu će možda doći, ali suština priče se neće promeniti. Rusija ima jak motiv da završi rat ali ne postoje oni koji bi sa njima razgovarali na tu temu. Stav Zapada je podrška teritorijalnom integritetu Ukrajine, a drugi nivo problema je ralnost tog stava. Jer koliko je nerealno da ruska vojska osvoji Ukrajinu i pokori Ukrajince jednako je toliko nerealno očekivati potpuni slom ruske vojske. Pre će doći do sloma ruske države nego vojske na terenu.
Kurir.rs/Aleksandar Petrović
NE PROPUSTITE
