Poslednjih nekoliko godina američko društvo, a sve više i društva svih zapadnih zemalja karakteriše pojava i uspon jedne nove kulture koju širi ekstremna levica. Ne radi se ni o subkulturi, ni o kontrakulturi, već o kulturi koju propagiraju i podržavaju globalistički establišmenti tih zemalja, naročito u SAD i Kanadi, ali i u Velikoj Britaniji, Holandiji, skandinavskim zemljama, dok je ista u drugim zemljama EU naišla na koliko-toliko delotvoran otpor. Radi se o tzv. „Woke“ (Vouk) kulturi, ili kako je neki nazivaju, umanjujući njen značaj i uticaj, o Woke kultu.
U ovom tekstu ćemo se pozabaviti osnovnim odlikama savremene Woke kulture, vrednostima koje zastupa, metodama širenja i društvenog delovanja, kao i o kontroverzama, ali i potencijalima njenog daljeg razvoja u svetu. Sve što ćemo navesti, plod je istraživanja sadržaja o Woke kulturi na društvenim mrežama, kao i sadržaja relevantnih naučnih radova i internet sajtova i portala, kako poklonika, tako i protivnika Woke kulture u SAD, EU i u svetu.
Promocija globalizacije zdravstvene zaštite i prehrambene proizvodnje i distribucije
Članovi Woke zajednice slepo i vrlo ažurno prate teme i narative nametnute od strane globalizovanih medija, o čemu će kasnije biti reči. Tako smo primetili da su bili vrlo aktivni i glasni tokom protekle svetske kovid-krize. Kovid agenda koja se u to vreme, kao opšti društveni imperativ širila, bile su socijalne mere, poput stalnog nošenja maski, socijalno distanciranje, uskraćivanje prava na kretanje određenim kategorijama stanovništva (nevakcinisanima), kao i nametanje obavezne vakcinacije. Kao i prilikom svakog globalnog događaja koji stvori i pokreće neki novi medijski narativ, pogotovu ukoliko je vođen iz jednog centra, što je u ovom slučaju deklarativno bila Svetska zdravstvena organizacija, čije su odluke, smernice i uputstva promptno postajali zakoni u zemljama širom sveta, javila se i jedna nezanemarljiva, ponegde i većinska grupa ljudi koji su se navedenim merama protivili i koji su prema navedenim nametnutim rešenjima za izlazak iz krize iskazivali neskrivenu sumnju pa i podozrenje. Nije ih za okrivljivati, imajući u vidu mnoge nedorečenosti, nelogičnosti i, kasnije se utvrdilo, neefikasnosti nametnutih globalnih rešenja na polju zdravstvene zaštite od kovida.
Ono što je većini protivnika takvih mera upadalo u oči su neke činjenice i detalji, od kojih je većina retko dolazila do šire svetske javnosti putem mejnstrim medija. Na primer, to su procene naučnika o nedelotvornosti nošenja maski radi zaštite od prenošenja virusa, preko sumnje u novu, gotovo preko noći razvijenu vakcinu po novoj genskoj tehnologiji, nikada isprobanoj, do nekih detalja, na primer da je vlasnik mnogih fabrika vakcina i zagovornik vakcinacije nimalo stručni milijarder Bil Gejts, koji je poznat po stavovima koji pozivaju na depopulaciju planete. Mnoštvo ljudi je verovalo u sticanje sopstvenog imuniteta „preležavanjem“ kovida, kao i u delotvornost nekih vremešnih alternativnih lekova. Praksa, iskustvo i naučna istraživanja na ovom polju pokazala su da su svi koji su smernice SZO (WHO) primili sa rezervom i sopstvenim kritičkim mišljenjem, kao i oni koji su primenili alternativne načine zaštite – bili u pravu! Gotovo svakoga dana, sada kada je pandemija zamrla, poneki vodeći zapadni medij objavi podatke nekog naučnog istraživanja koji potvrde navedeno. I na tome se pandemija završila. Nekim „čudom“, protivnici mera WHO ostali su živi i zdravi.
U oči nam je, pak, svima pala gromoglasnost, nametljivost, agresivnost i tvrdoglavost pripadnika Woke kulture, koja je išla dosta dalje od promene profilnih slika na društvenim mrežama u odgovarajuće, sa maskom, ili sa avatarom koji govori da se to lice vakcinisalo, jednom, dvaput... pet puta itd. Većina Woke aktivista bila se prema protivnicima nametnutih rešenja i stavova koji su oni sami prihvatili kao još jednu (pseudo)naučnu dogmu, ponašala netrpeljivo, nepodnošljivo, nametljivo, ostraktivno, šikanirajući protivnike tih globalizovanih zdravstvenih rešenja, kako u virtuelnom prostoru, tako i na javnim mestima, sprovodeći svojevrsni linč metodama već opisane kulture otkazivanja i zahtevajući od nadležnih vlasti da se njihovim neistomišljenicima, koje su pežorativno prozvali „antivakserima“ oduzmu ili stave van snage određena ustavom zagarantovana prava i slobode. I ovakva slika pratila je društvo većine zemalja ovog sveta, ali je naročito bila izražena što ste bliži zapadu ove planete.
Pored navedenih događaja i trendova, nije potrebno isticati realno zanimanje pripadnika Woke kulture za medicinu i mišljenja zdravstvenih stručnjaka o već navedenim njihovim navikama i odlikama njihovog već opisanog stila života. Za Woke kulturu su najbitnije grane medicine samo zvanična epidemiologija, zvanična psihijatrija i zvanična plastična medicina (i endokrinologija, kao podrška potonjoj). Znanja iz svih ostalih oblasti (poput genetike ili venerologije) se često relativizuju i elastično tumače.
Zatim se Woke kult zainteresovao za neka nova rešenja, promovisana od strane Svetskog ekonomskog foruma iz Davosa (WEF) u pogledu promena na polju prehrambene proizvodnje i distribucije. Za vrlo kratko vreme, javio se globalistički narativ o navodnoj štetnosti proizvodnje mesa (i mleka), na prvom mestu goveđeg, jer navodno, krave jako često ispuštaju izduvne „vetrove“ pune amonijaka ili nekih drugih azotnih jedinjenja, što, navodno, uništava ozonski omotač planete i čini možda i strašnije stvari. Prvi koji je izneo takve stavove, ali i ponudio rešenje koje mu niko nije tražio, bio je, gle čuda, narečeni Bil Gejts, prezentujući čovečanstvu najnoviji proizvod iz fabrika čiji je on vlasnik – laboratorijsko vegansko meso, proizvedeno na bazi biljnih proteina, kao zamenu za prirodno meso na koje smo do sada navikli. Uzgred, valja pomenuti da je Gejts, pored vlasništva nad datim fabrikama laboratorijskog mesa, tokom kovid pandemije ukrupnio svoje zemljišne posede širom sveta i trenutno postao najveći pojedinačni vlasnik poljoprivrednog zemljišta u SAD (čitaj – kontrolor ponude hrane). Postao je i vlasnik lanaca distribucije laboratorijskog mesa u Holandiji, na čijim se leđima poljoprivrednika nedavno prolomilo navedeno globalističko rešenje u prehrani. Holandska vlada je, uprkos brojnim protestima farmera sa elementima građanske (iliti seljačke) neposlušnosti ipak „progurala“ regulativu o žestokom ograničavanju broja grla po svakoj farmi (iz navedenog bizarnog razloga metanske emisije iz utrobe životinja), kao i maksimalnu količinu goriva koju poljoprivrednici za obradu zemlje smeju da potroše na godišnjem nivou. Farme se masovno u Holandiji napuštaju i prelaze u građevinsko zemljište.
Pripadnicima Woke kulture ovakva rešenja ne smetaju – naprotiv, ne propuštaju priliku da reklamiraju i sebe i laboratorijsko meso koje konzumiraju, nekritički tvrdeći da u njemu leži budućnost ljudske ishrane. Valja napomenuti i to da je ogroman broj Woke aktivista po opredeljenju vegan pa im ovakva rešenja ne predstavljaju problem. Štaviše, veganski subkult Woke kulture je po svojoj prirodi širom sveta proaktivan i nametljiv. Većina vegana Woke provenijencije ne doživljava izvor lične ishrane kao privatno pitanje, već nešto čime se treba baviti javnost – društvo i država, sledeći već navedene totalitarne postulate zadiranja Woke kulta u sferu privatnih odluka drugih ljudi, donošenju (o)suda o tim privatnim pitanjima drugih ljudi, kao i nametanja sopstvenih rešenja za privatne živote tihe većine. Naime, nije strano da se u formi grafita evropskih gradova na vandalizovanim istorijskim spomenicima nalaze pokliči poput „Go vegan!“ („Postani vegan!) ili slično. Ne verujem da je neko video grafit „Eat bacon!“ („Jedi slaninu!“).
Međutim, javilo se još jedno nametnuto rešenje iz polja prehrambene proizvodnje, pripremljeno za populaciju koja se ne bi odrekla namirnica životinjskog porekla, promovisano direktno od strane WEF iz Davosa i promptno implementirano u prehrambenu proizvodnju i ponudu SAD i EU, a to su insekti u ljudskoj ishrani! Naime, bez prethodne javne rasprave i konsultovanja javnosti o ovakvom rešenju u prehrani, gotovo preko noći pojavili su se prehrambeni proizvodi, mahom prerađevine i konditoraj, koji su prepuni sastojaka poput „brašna od cvrčaka“ ili slično. Niko u javnosti nije smeo da postavi pitanje kakav efekat unošenje insekata, a naročito njihovog glavnog sastojka – hitina na duži rok može da proizvede po ljudsko zdravlje, imajući u vidu mišljenja određenih zdravstvenih stručnjaka da takvi sastojci u ishrani mogu da pospeše razvoj parazita u organizmu. To mnogima u SAD i EU nije predstavljao problem – novi prehrambeni proizvodi postali su hit Woke kulture. Mnogi Wokisti ponosito slikaju i objavljuju selfije na kojima se bore sa tek pristiglim burgerom od insekata ili nečim sličnim. Eto, i nekritički konzumerizam je još jedna nus-odlika Woke kulture.
Odnos Woke kulture prema militarizmu u svetu
Iako je, samo nominalno i deklarativno, Woke kultura miroljubiva, u praksi vrlo žestoko podržava koncept „humanitarnog intervencionizma“, odnosno vojne pohode zapadnih zemalja na treće zemlje, u kojima se percepiraju navodna kršenja ljudskih prava, a koje „slučajno“ poseduju zamašne i nedovoljno eksploatisane prirodne resurse. Ažurno prateći glavne aktuelne narative mejnstrim medija na zapadu, Wokisti se glasno zalažu za što jaču militarizaciju Ukrajine, pružanje neograničene vojne i finansijske (ali retko ko se zalaže i za humanitarnu) pomoć navedenom režimu. Pri tome se niko od Wokista ne interesuje npr. za ugrožena ljudska prava Rusa u regiji Donbasa, ili još manje za prava npr. Srba u otcepljenoj pokrajini Kosovo i Metohija. Jednostavno, to nisu ni teme, ni grupacije koje uživaju protekciju narativa globalističke međunarodne politike, a samim tim i „vernog psa“ globalizma – Woke pokreta. Wokisti se zanimaju samo za navodne ratne zločine snaga sa one strane fronta. Nikada ih nije zanimalo bombardovanje civila od strane NATO zemalja, korišćenje radioaktivne municije u tim zemljama, bojnih otrova, kao ni razvijanje genetski-baziranog biološkog oružja u laboratorijama SAD širom sveta.
Uzgred, Woke pokret ne zanimaju ni teme sitnog, a još manje državnog ili internacionalnog organizovanog kriminala, ni korupcija kolosalnih obima, kako u vrhovima svojih država, tako i na međunarodnom nivou, ne zanima ih ni siromaštvo kao pošast društava za koja se deklarativno bore, a još manje društvena stratifikacija (osim one koju percepiraju kao rasnu ili seksualno osnovanu). Woke pokret se ne bavi ni pitanjima seksualno zlostavljane dece (npr. slučaj Epštajn), kao ni korupcionaškim aferama pripadnika najuticajnijih porodica SAD u Demokratskoj partiji (npr. slučaj Hantera Bajdena).
Woke pokretu nije teško da pronađe i lansira u narativ apologiju i opravdavanje svakovrsnih pojavnih oblika npr. fašizma ili otvorenog nacizma, evo baš u datoj Ukrajini, već se jedan broj Wokista otvoreno bavi promocijom nacističkih tvorevina i formacija, poput ukrajinskog „Azova“ u javnostima zapadnih zemalja. Ta promocija i podrška često ide dalje od stavljanja adekvatnog avatara na profilnu sliku društvenih mreža, već se već godinu dana kulturom otkazivanja izopštavaju iz javnosti i društvenog uticaja svi elementi ruske zajednice i kulture na Zapadu. Promovišu se samo pripadnici ukrajinskog etnosa i aktuelne ukrajinske politike, dok je bavljenje pitanjima Rusa na Zapadu uklonjeno iz javnog diskursa. Simptomatično je i vrlo indikativno da je ostrakizam namenjen i onim Rusima koji su pobegli od „zloglasnog režima Vladimira Putina“ i koji se protive specijalnoj vojnoj operaciji u Ukrajini. Je li to nekom promakao rasizam?
Naposletku, treba napomenuti da i sam Woke pokret ima svoje militantno krilo. Ono se ogleda u militarizovanim pripadnicima kontroverznih ekstremističkih pokreta (čije se dejstvo na društvo često dodiruje sa definicijom terorizma), a to su, pretežno crnački Black Lives Matter i pretežno belačka Antifa. Navedena dva pokreta odgovorna su za brojne izgrede i organizovane nerede u gradovima širom SAD, za fizičke napade na pripadnike većinskih zajednica, napade na pripadnike javnog reda i mira, institucije SAD, ali i za paljevine i druge oblike uništavanja privatne imovine onih koje njihovi pripadnici smatraju svojim tlačiteljima. Navedena dva pokreta predstavljaju ponos i diku Woke kulta i uživaju latentnu, a ponekad i neskrivenu podršku (i materijalno-finansijsku) od strane simpatizera Woke pokreta iz redova vodećih zapadnih političara – npr. Džastina Trudoa, koji ih je finansirao iz državog budžeta.
Percepirani identitet kao vrhunska vrednost Woke kulture
Prema uverenjima pripadnika Woke pokreta, osnovni kriterijum za ostvarivanje ustavnih prava, ali i sticanje društvenih privilegija je (percepirani) identitet pojedinca, umesto zakonitost njegovog ponašanja, njegove sposobnosti i njegov društveni doprinos. Navodimo „percepirani“ jer je kod Wokista sam identitet ne samo fleksibilna, već i fluidna kategorija, vazda promenljiva i podložna svakodnevnim preispitivanjima i redefinisanjima, što praktično znači da je zajednička karakteristika pripadnika Woke pokreta postojanje stalne krize identiteta, što indikuje neka stanja psihološke patologije na masovnom nivou. U praksi, bez trunke ironije, Wokista danas može da se identifikuje kao žena, sutra kao muškarac, prekosutra kao aseksualni zmaj, a dan posle toga nešto potpuno četvrto. Psihičko stanje ni jednog pojedinca, ali ni organizovane grupe pojedinaca ne bi trebalo da ima uticaj na društvene vrednosti i odnose, ali problem nastaje onda kada neko zahteva od društvene celosti i državne administracije dodeljivanje određenih posebnih prava i privilegija na osnovu tog, trenutno percepiranog identiteta, npr. želi privilegije i reparacije jer se oseća kao crnac (i jer ga neko ugnjetava samo zato što postoji kao belac), ili želi pojačanu društvenu zaštitu i pažnju jer se u nekom trenutku identifikuje kao žena (i jer je samo postojanje muškaraca ugrožava), npr. što je bio nedavno slučaj u Švajcarskoj, da traži prevremenu penziju jer se preko noći počeo identifikovati kao žena. „Identifikovati se sa nečim“, budimo realni, grupnim identitetima (kao korelacije preseka različitih skupova), na osnovu čega se procenjuju tačke njegovog društvenog „osnaživanja“, ali i „ugnjetavanja“ pripadnika ugroženih manjina samim svojim postojanjem. Koncept je u zvaničnim društvenim naukama u velikoj meri napušten, dok se održao mahom samo u Woke teorijama, kao i u pseudonaučnim razmatranjima.
Woke kultura nije definisana pozitivistički određenim izvornim vrednostima i normama, već resentimanom i borbom protiv nečega. To je pokret koji se ne bori „za nešto“, već „protiv nečega“. Ta lista „nečega“ se iz dana u dan umnožava. Stoga će razvoj ovakvog kulta dovesti do društvene kakofonije i razaranja opštedruštvenih konsenzusa, odnosno vrednosti sa kojima se (skoro) svi slažemo, koje nas (skoro) sve okupljaju, čine nacionalni, ali i društveni kolektivitet funkcionalnim, a društvenu reprodukciju mogućom.
Sama semantička paradigma Wokizma podrazumeva jedan nezreli, binarni pogled na svet i sve njegove pojave, činioce i subjekte, kao i procese, bez iznijansiranosti – sve je „ili crno ili belo“, odnosno „ili dobro ili zlo“, dok se kriterijumi „dobra i zla“ percepiraju Woke nazorima nove moralnosti koju određuje nemoć subjekta da se promeni, da se istakne, da u nekoj fer-utakmici sa pravilima pobedi (ili da se bar u tome potrudi), ili da bar nauči da pronađe lepote u svom izvornom, primarnom identitetu i da taj svoj identitet zavoli. Naprotiv, Wokisti podsvesno znaju sve svoje manjkavosti, slabosti i nedostatke, ali traže da se ostatak društva tim slabostima, manjkavostima i nedostacima podredi. Ta Woke nova moralnost teži i da stvori „novu normalnost“, kao nesigurnu i fluidnu, nestalnu i haotičnu društvenu normu, normu koja nijednom pojedincu ili grupi ne može biti oslonac u razvoju i socijalnom životu.
Resentiman pripadnika Woke kulta ogleda se u svakodnevnom ponovnom proživljavanju neke povrede svoje ličnosti iz davne prošlosti, pri čemu pojedinac sam sebi ne dopušta prevazilaženje te traume i zarastanje emotivnih rana. Krivac za taj bol koji u duši nose pripadnici Woke kulta nije specifična ličnost, već se krivac traži (ne na individualnom i psihološkom nivou, već) kroz ideološke konstrukte, apstrakte i generalizacije čitavih društvenih grupa sa percepiranim (čudovišnim) osobinama. Stoga takva ogorčenost Wokista na ličnoj osnovi biva na ovaj način patološkom fuzijom translirana na celo društvo u kome pripadnici Woke kulture večito traže krivca za svoje nezadovoljstvo, indukuju u pojedincima, ali i čitavim društvenim grupama pa i kolektivitetima osećaj griže savesti i stida, tražeći osvetu na širokim masama za bilo kakav emotivni (ili uopšte psihički) ili pak fizički bol koji je njima lično davno nanet.
Kulturni imperijalizam u službi Woke kulture
Kulturni imperijalizam nije nova pojava. Kultura sa Zapada je toliko agresivno prodorna da ne može ozbiljnije da prodre samo u kulturno najotpornija i najkorenitija društva sa državnom politikom aktivne kulturne samozaštite. Kod drugih, probija sve granice i barijere svojom hiperprodukcijom i olakšanom i jeftinom distribucijom. Međutim, kako se ogleda samo delovanje Wokizma na kulturnom polju? Kako izgleda kulturna politika Zapada otkako su njome počele da dominiraju Woke ideje?
Za početak, pozabavićemo se onime što je naizgled bezazlenije, a u stvari najopasnije. A to je lingvističko delovanje Woke kulta. Radi se o svojevrsnom stvaranju „novogovora“, odnosto veštački inženjering dominantnog nacionalnog jezika tako da on ispoštuje ideološke standarde, ali i tendencije kolektivne semantike na način da služe određenoj ideološkoj agendi, što je u „1984“ i najavio Džordž Orvel. Već smo se susreli sa potpuno lingvistički neispravnim, zakonski uvedenim rečima kojima se određenim imenicama za profesije pripisuju rodne odrednice. Možda je to nekome bilo bezazleno, ali se dotični sigurno nije zapitao šta je sledeće i kuda ovakvi trendovi vode? Sam Orvel je elaborirao npr
zapravo znači samo „pretvarati se da si nešto“. Paradoksalno je to što pripadnici Woke pokreta zahtevaju od ostatka društva da prihvate njihov novi identitet, kada ni oni sami nisu mogli da prihvate svoj prirodno urođeni, izvorni identitet.
Udovoljavajući ovakvim zahtevima Wokista su se i u državnim administracijama, ali i privatnim kompanijama stvorili novi kriterijumi kadriranja – tako da se slobodna mesta prvo moraju popunjavati kriterijumom identiteta, umesto kriterijumima sposobnosti i učinkovitosti, što u praksi znači da se slobodne radne pozicije popunjavaju prvo osobama koje su se identifikovale određenim identitetom koji se smatra manjinskim, ugroženim, zlostavljanim i žrtvom. Tek kada se te kvote popune, preostale, manje atraktivne pozicije se dodeljuju prema konvencionalnim kriterijumima sposobnosti i plodonosnosti, tako da u praksi, na savremenom Zapadu (a naročito u SAD), bilo koji belac srednjih godina sa vrednim radnim iskustvom i razvijenim profesionalnim sposobnostima može računati, u najboljem slučaju, na neku osrednju ili manje bitnu funkciju na poslu, ukoliko uopšte dobije angažman. Pre njega, posao se, ne prateći klasične kriterijume efikasnosti dodeljuje npr. transrodnim osobama, pripadnicima drugih manjina bez jakih profesionalnih kvalifikacija, onima koji se identifikuju kao bizoni, jer su i oni istorijski istrebljavani (bez puno sarkazma rečeno), dok se za one koji su se kroz profesionalnu praksu dokazali u uspešnosti rezerviše ono što preostane. Ovakav kriterijum društvenog prepozicioniranja u praksi dovodi do rušenja hijerarhije kompetencije. To je jedan do sada neviđen oblik negativne selekcije, a svaka negativna selekcija dovodi u najmanju ruku do pada kvaliteta rada i produktivnosti, a na dugi rok do samog urušavanja institucija, organizacija i kolektiviteta koji ovakav metod odabira kadrova praktikuju.
Pojam „intersekcionalnosti“ je u Woke kulturu došao iz teorije radikalnog feminizma i to je grubi okvir za analizu identiteta pojedinaca na osnovu pripadnosti društvenim grupama, odnosno o zabrani i ukidanju reči „pobuna“, što bi proizvelo da sledeća generacija, nemavši semantičku odrednicu, neće moći ni da zamisli bilo kakvu pobunu. Nije nam nepoznanica da se iz javnog diskursa, pod pretnjom kazne, uklanjaju određene reči, koje Wokisti mogu smatrati uvredljivim za neku od manjina. Tako se, na primer, u određenim državama SAD uklanjaju iz javnog diskursa imenice poput „majka“ i „otac“, „muž“ i „žena“ i zamenjuju „roditeljem 1“ i „roditeljem 2“, odnosno „partnerom 1“ i „partnerom 2“ samo zato što originalne imenice „vređaju osećanja“ onih koji nikada ne mogu biti to što izvorne imenice smisaono znače. Ima i alternativnih naziva, kojima se već indoktrinišu deca u najranijem školovanju, poput „roditelj koji rađa“ i „roditelj koji daje spermu“, umesto „majke“ i „oca“. O posledicama frankeštajnizacije jezika svako bi trebalo temeljno da razmisli. Sada je u SAD i EU najaktuelnije insistiranje na upotrebi zamenica u rodu koji je onaj kome se obraćate sam sebi dodelio. I to je vrlo ozbiljno. Možete biti žestoko sankcionisani ukoliko se nekome ne obratite u rodu kojim se on sam identifikuje, poput jednog nastavnika iz Irske koji je poslat na robiju jer nije hteo da se Woke učeniku obrati u ženskom rodu. Pojedini Wokisti su smislili „praktično“ rešenje da sami sebi istetoviraju na čelu zamenice kojima preferiraju da im se drugi obraćaju.
Da se dotaknemo, najzad, direktne uloge globalizovanih svetskih medija na kreiranje Woke agendi. Primetili smo da su Woke aktivisti vrlo ažurni u praćenju dominantnih narativa trenutnih agendi koje dominiraju u diskursu vodećih centralizovanih medijskih kuća globalističke provenijencije. Vrlo ažurno se menja fokus centralnog problema, sa kovida, odnosno maski i socijalne distance, preko podrške Ukrajini, klimatskih promena, do nedavne navodne pojave NLO-a nad SAD. To je zato što narativi globalizovanih medija otkrivaju prirodu psihološke operacije koju sprovode nad svojim stanovništvom, koju čine metodama sejanja, manipulacije i alokacije strahova javnosti (Kovid, Rusi, Klima, kineski špijunski balon, NLO itd.) na taj način da se auditorijum drži u konstantnom strahu od nečega (sve dok sledeća agenda, ili dominantni strah ne smeni prethodnu), fokusira se na nametnute strahove i u javnosti održava raspoloženje koje odgovara establišmentu i dominantnim stavom javnog mnenja opravdava aktuelnu politiku svoje administracije, bez puno upuštanja u bilo koje realne socijalne ili unutrašnjepolitičke i ekonomske probleme koji imaju, verovatno veći uticaj na javnost od narativa koji im se servira. Čudno je da se malo ko od Wokista istinski zapita kako se to bori za bilo kakvu društvenu pravdu i poziva na revoluciju, kada slepo prati svako pitanje koje im vlast sama nameće. Kako to da gotovo niko od njih nema sposobnost da dominantne narative prozre kritičkim okom i preispita njihovu pojavu i smenjivanje?
Kada se kaže Zapadna kultura, prvo se pomisli na Holivud. A u Holivudu se već duže vreme pozicije, a i filmske uloge (što je za gledalaštvo najupadljivije) dodeljuju prema manjinskim kvotama koje smo već naveli. Mnogi reditelji su se žalili na prodor Woke ideologije u sam Holivud, što je već svima postalo očigledno. „Netflix“ je u ovome najpoznatiji, dodeljujući uloge na način tzv. „daltonističkog kastinga“, u kome uloge istorijskih belaca može igrati crnac, a uloge muškarca žena. I bez toga, tematika koju Netflix obrađuje i narativ koji se u njegovim „uradcima“ može prepoznati, eksplicitno gura globalističke agende. Nije ni čudo što je dostupan maltene svima u svetu. Pored Netflixa, tu je i „Disney“, koji je odnedavno otvoreno krenuo u LGBTQ+ ofanzivu na umove dece širom sveta. Je li potrebno i dalje da elaboriramo, uprkos činjenici da će uvek postojati poneki (proto)Wokista koji će, pored navedenog, tvrditi da dominantna zapadna filmska, ali i muzička industrija (kojom se ovde nećemo naročito baviti) nije političko i ideološko psihološko oružje.
Ono što je postalo evidentno tokom poslednjih nekoliko godina je pojava mnogo književnih naslova, od kojih je većina namenjena dečijem čitalaštvu, a koji „guraju“ Woke ili, preciznije LGBTQ+ agendu. Mnoštvo takvih naslova završi na policama knjižara i biblioteka, a određeni broj takvih indoktrinacionih književnih uradaka dospe i u školske lektire, kao obavezna literatura koja je došla na tu poziciju bez konsultovanja roditelja, bez najave i bez javne rasprave, dejstvom nekog mističnog i evidljivog potpisa nepoznate osobe iz administracije. I roditelji širom sveta to mahom prihvataju kao „svršen čin“. Pored toga, nije redak slučaj da se u zapadnom svetu, pogotovu u literaturi kojoj pristup imaju mladi studenti, određeni naslovi budu u celosti zabranjeni, kao što je sama Orvelova „1984“ nedavno zabranjena na jednom prestižnom britanskom univerzitetu i izbačena sa polica biblioteka kao „politički nekorektno delo“. Sve je češća pojava cenzurisanja određenih delova knjiga, prevashodno deci namenjenih, kao i već opisana zamena određenih reči u njima odgovarajućim politički korektnim kovanicama, čemu se širom sveta, u medijskoj tišini, protivi sve veći broj najpoznatijih književnika. Je li ovo zaista jedan vrli novi svet koji želimo za svoje potomke?
Nastaviće se
Kurir.rs/Milan M. Babić
NE PROPUSTITE
