PORT SUDAN: Pustinjska metropola i sudanski Banaćani!

Baš je pogodna ova pustinja za veliki grad - pomisliše Englezi kad su shvatili koliko je duboko more kraj Port Sudana, danas trećeg po veličini sudanskog grada s pola miliona žitelja, svi do jednog naseljeni su posle 1905. godine.

„Crveno more je tanko, a dugačko i plitko. Jedino je kod nas duboko“, pričaju mi meštani. Sa 355 kilometara širine, a čak 2.250 kilometara dužine, ovo more na mapi izgleda kao lenjir vijugavih stranica postavljen između Afrike i Arabije.

„To je pravi plićak, većinom je duboko stotinak metara, četvrtina mu je plića od pedeset metara, a na jednom mestu kraj Port Sudana doseže neverovatne tri hiljade metara dubine.“

Meštani u neverici

„Čak ni kamila ovde nije bilo“, vrte glavom meštani kao da su i sami u neverici koliki je grad nikao tamo gde ga niko ne bi očekivao, zbog nečega što se i ne vidi i prividno nema nikakve veze s gradom - dubine mora!

„Port Sudan je savršeno stajalište - za one koji su se iz dalekih krajeva preko pustinje uputili na hadžiluk ka Saudijskoj Arabiji preko mora ili pak za moreplovce koji koriste Suecki kanal da pre ili posle prelaska tamo odahnu.“

U međuvremenu, izgrađen je i naftovod, čiji je završni terminal u blizini. Preko glavne sudanske luke prolazi čak 90 odsto celokupne međunarodne trgovine. Iznenadno bogatstvo je izgradilo desetine modernih stakleno-plastično-betonskih zdanja, a tokom rata 2023. godine ovaj grad je postao glavna destinacija za evakuaciju izbeglica, s jedinim aerodromom koji je u celoj zemlji ostao u funkciji.

Temperature u ovom delu Sudana svakodnevno prelaze 45 stepeni, a zimi 30. Zato je Port Sudan grad balkona - često su veći od stanova, napravljeni tako da na njima ima promaje, pa se tu provodi više vremena nego u stanu, a često meštani na njima i spavaju - što danju, što noću.

Upravo zbog klime ovdašnji ljudi važe za naročito usporene. Tu je „brzo“ barem tri puta sporije nego u Kartumu! Dakle, ovde žive sudanski Banaćani!

Muzej Crvenog mora

Muzej Crvenog mora spolja liči na vrtić: dva bodeža i slike eksponata kao da su crtala deca. Tu su originalni vagon i deo šina prve pruge koju su izgradili Englezi. Pokušavali su svim silama da uposle meštane, pripadnike naroda Bedža, da učestvuju u izgradnji, ali taj ponosan narod nije želeo da bude sluga. „Više vole razbojništvo i pljačku, nego težak rad“, zaključili su u svojim spisima Englezi, kao da se bez znoja mogu prepadati karavani po pustinji!

Navratio sam u Al Saheil, školu engleskog jezika, prevodilaštva i informatike. Dočekao me je direktor obučen u belu haljinu, s belim turbanom na glavi, kao da je šeik. Najmlađi đaci nemaju ni deset godina, a ima i staraca. Najviše je ljudi srednjih godina, a muškarci i žene sede u odvojenim delovima učionica.

„Ja sam se zaljubio preko interneta u Amerikanku. Bila je to ljubav na prvi pogled, ali nisam tad znao ni reč engleskog, pa sam upisao školu. Plašim se, ljubav će posustati ako se samo netremice gledamo preko kamere bez reči“, kaže jedan student. U tome ima logike, ali može biti i obrnuto: ćutanje je nekad najjača garancija srećne i dugotrajne veze.

„Nadam se poslu, moj ujak ima prijatelja čiji rođak poznaje čoveka koji će mi ponuditi posao na brodogradilištu čim naučim engleski“, kaže studentkinja, zapravo starija žena zavijena u burku.

Svi uče engleski

„Moja porodica je velika, ali niko ne zna engleski, mene su izabrali da naučim, pa da prevodim kome god zatreba“, kaže dečkić koji jedva ima desetak godina. Kada sam ga pitao kolika mu je porodica, on se zabrojao i posle trideset članova odustao u tom jalovom poslu, jer ovde su porodice velike, šire rođačke veze kao krvni sudovi cele zemlje, dok ne obuzmu sav narod.

Uska betonska terasa na prvom spratu škole služi kao dvorište za odmor, a na krovu trospratne zgrade iznenadio me je teren za basket.

Upoznao sam mladu profesorku iz Eritreje. Kao i mnoge druge izbeglice, čeka vizu da nastavi život u Americi ili Kanadi, a u međuvremenu bavi se profesurom da bi preživela. Žene ovde zauzimaju mnoga važna mesta - Sudan je bio prva muslimanska i arapska zemlja u kojoj su žene postale sudije još šezdesetih godina prošlog veka, a sada samo sutkinja ima više od šezdeset.

U nekoliko učionica su novi računari. Profesori i studenti su bili srećni što im je stranac došao u posetu. Odveli su me u prostoriju u kojoj se obučavaju za popravku računara. Upravo je jednu mašinu na sitne delove rastavila dama u crnoj dugoj haljini. Pozdravila me je i nastavila da rukama precizno pomera delove unutar kućišta. Rukavi su joj ukrašeni perlama, a preko ramena prebacila je providan crveni veo. Na stolici je crna tašna sa velikom braon mašnom. Neobičan spoj ženstvenosti, religije i modernog doba.

Kada sam izašao na ulicu, namah mi se učini da sam u Evropi: stakleni soliteri, picerije i sladoledžinice. Modernu idilu pokvari krntija koja projuri pokraj nas, stara četrdesetak godina, mogla bi da požuri - u muzej.

Omiljene serije

Na ribljoj pijaci sam kupio kesu riba koje su se još praćakale, a onda sam ih odneo na drugu tezgu - da mi ih isprže za doručak. Tako rade Sudanci, pa učinih i ja. Zatim sam se prošetao po pristaništu, izgrađenom od betona u obliku latiničnog slova L. Tu izlaze mladi, ali i cele porodice, pa sve vrvi od gužve, restorančića i kafeterija. Po šetalištu su postavljeni veliki televizori, pa prolaznici mogu tu, na prijatnom vazduhu i u društvu, da odgledaju omiljene serije. Čuju se kolektivni uzdasi, a meni je zabavno da po zvuku mase pokušam da pogodim šta se odvija na povećem malom ekranu. Za trenutak najvećeg kolektivnog uzbuđenja pretpostavio sam da je glavna junakinja bila slepa i upravo je progledala, a na sopstveno iznenađenje, ispostavilo se da sam u pravu!

Pokraj mene ponosno prolazi grupa muškaraca u belom, sa sabljama za pojasom. Već prepoznajem da su to Bedže. Iako sad žive u gradovima, oni su nomadski narod koji ponegde još uvek gradi kolibe sa slamnatim krovovima koji izgledaju kao prevrnuti čamci. U Port Sudanu često pokraj zgrada razapnu nomadsku šatru, jer ona je postala deo njihove duše, što stanovima od betona još uvek ne polazi od ruke.

„Da li si posetio prvi sudanski akvarijum, otvoren je pre godinu dana? Kembridž je pokrenuo inicijativu da se otvori, izgrađen je još sedamdesetih i, evo, doživesmo da proradi! Tri stotine životinja možeš tamo da vidiš i posebnu izložbu morskog i primorskog bilja“, govore sabljonoše, a zatim me upućuju do skulpture betonskog delfina koji na nosu drži logo Univerziteta Crvenog mora.

Preparirane ribe

Bolje nego na bilo kojem ronjenju, u akvarijumu izbliza upoznajem domaćine okolnog mora - Sudan ima čak 853 kilometra obale. No, većinom su preparirani: džinovski rakovi, hobotnice u teglama, mumificirane ribe i ajkule koje podsećaju na mitska čudovišta ogromnih glava, razjapljenih čeljusti i oštrih zuba.

Tanko Crveno more jednog dana postaće široko: iz brošure saznajem da se tektonske ploče Afrike i Arabije svake godine udaljavaju po jedan centimetar.

„Bilo je potrebno samo dvadeset i pet miliona godina da od tanke pukotine u zemlji nastane celo more. Ako sačekaš još toliko, more će duplo narasti!“, podučava me prodavačica karata, kao da je, da bih video to čudo, potrebno samo malo strpljenja. Ionako ovde žive sudanski Banaćani, ta njima sačekati koji milion godina nije tako strašno...

Viktor Lazić