Od početka Specijalne vojne operacije, zabeležena je intenzivna upotreba protivoklopnih sistema različitih vrsta, a sa ruske strane se po svojoj efikasnosti posebno istakao sada već čuveni "kornet". Reč je o naoružanju koje je razvio "Konstruktorski biro priborostrojenija" (KBP) sa sedištem u Tuli, a proizvodi fabrika "Degtjarova" iz Kovrova.
Zvaničan naziv čitavog kompleksa je 9K135, dok se oznaka raketa u kalibru 152 mm koje koristi sastoji od 9M133 i dodatnih znakova u zavisnosti od konkretne modifikacije.
"Kornet" je nastao kao alternativa sa većim dometom i borbenim sposobnostima od protivoklopnih raketnih sistema sa kraja Hladnog rata, poput 9K111 "fagot" i 9K113 "konkurs". Budući da se radi o težem i skupljem naoružanju od pomenutih prethodnika, prvobitna namera je bila da novi kompleks bude dodatak, a ne zamena za već postojeće sisteme.
Razvoj je započet 1988, prva verzija izvozne varijante poznate kao "kornet-e" predstavljena je javnosti 1994, dok su ga kopnene snage ruske vojske u operativnu upotrebu uvele 1998. godine. Nakon toga konstruisano je nekoliko različitih verzija, uključujući i modernizovanu "konret-m" ("kornet-em"), a osnovna namena ovih sistema je uništavanje tenkova sa ili bez dinamičke zaštite (eskplozivno-reaktivni oklop), lako oklopljenih vozila, utvrđenja i niskoletećih vazduhoplova pri malim brzinama, čak i u okruženjima sa elektronskim i drugim vidovima ometanja, danju, noću u svim vremenskim uslovima.
Komponente, posada i način dejstva
Osnovna verzija "korneta" sastoji se iz nekoliko komponenti: prenosnog lansera 9P163-1 sa rasklopljivim stativom na tri noge (tripod konfiguracija) i jednom lansirnom cevi koja ujedno služi i kao kontejner za transport rakete; sistema za upravljanje vatrom sa uređajem za nišanjenje i navođenje 1P45-1; termovizijske sprave 1PN80 za domaću, tj. 1PN79-1 za izvoznu varijantu, namenjene za dejstvo u noćnim i uslovima smanjene vidljivosti; vođene rakete sa tandem kumulativnom ili termobaričnom bojevom glavom; jedinice za napajanje električnom energijom; i sredstava za popravku i održavanje.
Budući da se radi o prenosnom raketnom sistemu ukupne težine oko 65 kilograma, posadu uglavnom čine dva čoveka, pri čemu jedan nosi lansirnu cev naoružanu raketom, a drugi tripod, sistem za upravljanje vatrom i termovizijsku srpavu.
Transport "korneta" i posade do vatrenog položaja se uglavnom obavlja vozilima i prelazak iz marševskog u borbeni položaj traje manje od minuta, dok se priprema i ispaljivanje obavljaju u jednoj sekundi.
Sistem je konstruisan tako da je za otkrivanje cilja, nišanjenje, lansiranje, navođenje i posledično uništavanje mete, potreban samo jedan od dva člana posade. Za sve vreme dejstva operater se nalazi van linije vidokurga i vatre neprijatelja, jer su uređaji za navođenje i nišanjenje smešteni ispod lansirne cevi. Ovakvo rešenje omogućava upotrebu korneta" iz ležećeg ili klečećeg stava na pripremljenim i nepripremljenim vatrenim položajima sa ili bez zaklona, ali iz stojećeg stava ukoliko se operater nalazi u posebnoj vrsti zaklona kao što je "lisičija rupa".
Ovaj protivoklopni raketni kompleks je izuzetno jednostavan za korišćenje, pa ne zahteva visok stepen obučenosti posade, a same rakete ne zahtevaju mnogo održavanja u uslovima borbe ili skladištenja.
Osnovna verzija "korneta" se može koristiti pri rasponu temperatura od -50 do +50 stepeni Celzijusa, dok je za pustinjske uslove napravljena modifikovana varijanta sa rasponom funkcionisanja od -20 do +60 stepeni.
"Kornet" na oklopnim platformama
Opisana osnovna verzija i njena izvozna modifikacija mogu biti ugrađene na razne vrste točkaša i guseničara, oklopnih i neoklopnih. Međutim za ove potrebe, ruski vojni konstruktori razvili su različite varijante kako bi dodatno povećali efikasnost i unapredili segment protivoklopne borbe mehanizovanih i motorizovanih jedinica.
Jedna od njih je i "kornet-t", koja se sastoji od platforme (nosača), odnosno borbenog vozila pešadije BMP-3 i dva lansera za dejstvo raketama 9M133, sa ukupno 16 raketa od čega je 12 smešteno u automatskom punjaču, a četiri u trupu oklopnjaka.
"Kornet-T" se zbog toga može klasifikovati kao lovac tenkova, a glavna prednost je svakako mogućnost dejstva po dva različita cilja istovremeno ili dvostruka paljba po jednom. Tokom marševskog položaja, oba lansera se uvlače unutar vozila nosača.
Posebno je interesantan i borbeni modul "kvartet", koji se sastoji od lansera 9P163-2, sa četiri lansirne cevi naoružane raketama i opsegom kretanja od 360 stepeni po azimutu, uređaja za nišanjenje i navođenje, termalnog nišana, sedišta za operatera, jedinice za napajanje električnom energijom, i dodatnih pet raketa.
Glavne prednosti "kvarteta" su opcija lansiranja raketnog salva, čime se osigurava uspešno dejstvo po cilju sa eksplozivno-reaktivnim oklopom i sistemom aktivne zaštite, kao i visok nivo mobilnosti, budući da se ovaj modul uglavnom ugrađuje na lako oklopljenim platformama.
Koje sve rakete "kornet" koristi?
Postoje četiri protivoklopne vođene rakete u kalibru 152 mm konstruisane za osnovnu i izvoznu verziju "korneta" i to: 9M133 – prva raketa sa tandem kumulativnom bojevom glavom probojnosti 1.000 mm za mete oklopom od valjanog homogeno čelika iza eksplozivno-reaktivnih ploča (dinamičke zaštite), maksimalnog dometa pet km u dnevnim uslovima; 9M133-1 – unapređena proizvodna verzija prve rakete sa tandem kumulativnom bojevom glavom probojnosti 1.000-1.200 mm za mete oklopom od valjanog homogeno čelika iza eksplozivno-reaktivnih ploča, uvedena u upotrebu početkom dvehiljaditih; 9M133F – rana varijanta sa termobaričnom bojevom glavom za uništavanje žive sile na otvorenom i u zaklonima, jačine ekvivaletne eksploziji 10 kilograma TNT; i 9M133F-1 – raketa nastala kombinacijom 9M133-1 i termobarične bojeve glave sa 9M133F.
Težina svih ovih raketa je 27 kg, odnosno 29 kg sa lansirnom cevi, a maksimalna brzina 250 m/s. Njihov maksimalni domet po daljini ne računajući prvu je 5,5 km u dnevnim, tj. između 3,5 i 4,5 u noćnim uslovima, minimalni 100 m i mogu se koristiti na nadmorskim visinama do 4.500 metara. Navođenje je poluautomatsko uz pomoć laserskog snopa kojim operater sve vreme do udara osvetljava cilj, a moguće odstupanje od cilja je pet metara.
Raspored unutrašnjih komponenti je nekonvencionalan, pa se tako u nosu nalazi manje eksplozivno punjenje namenjeno za aktiviranje eksplozivno-reaktivnog oklopa (u slučaju raketa sa tandem kumulativnom bojevom glavom), dok se u središnjem delu nalazi motor na čvrsto gorivo, iza kog je pozicionirano glavno eksplozivno punjenje.
Prednost ovakvog rasporeda je što manje punjenje ima više vremena da aktivira dinamičku zaštitu, dok je negativna strana što može doći do deformacije glavnog punjenja i posledično manjeg stepena probojnosti. Uređaj za navođenje i senzor za laserski snop su u repu rakete čime je obezbeđen visok nivo otpornosti na bilo kakvu vrstu ometanja, jer su pomenute komponente okrenute u smeru posade i lansera.
Kurir.rs/RT Balkan
NE PROPUSTITE
