Šestog septembra 1976. godine, letelica je izbila iz oblaka blizu japanskog grada Hakodate, na severnom ostrvu Hokaido.
Radilo se o dvomotornom borbenom avionu, ali ne putničkom kratkog dometa, kakav je Hakodate navikao da viđa.
Ova ogromna siva grdosija nosila je oznake crvene zvezde Sovjetskog Saveza.
Niko na Zapadu još nije video nijednog.
Lovac je sleteo na pistu Hakodatea od betona i asfalta.
Pista, ispostavilo se, nije bila dovoljno duga.
Lovac je preorao stotine metara zemlje pre nego što se konačno zaustavio na drugom kraju aerodroma.
Pilot je izašao iz avionskog kokpita i ispalio dva hica upozorenja iz pištolja.
Šoferi na drumu pored aerodroma fotografisali su taj neobičan prizor.
Prošlo je nekoliko minuta pre nego što su se zvaničnici aerodroma, koji su krenuli da se voze sa terminala, stigli do njega.
Tada je dvadesetogodišnji pilot kapetan Viktor Ivanovič Belenko iz Sovjetskih vazduhoplovnih odbrambenih snaga, saopštio da želi da prebegne.
(Belenko je umro u američkom staračkom domu u septembru 2023. godine, a ta vest je prvi put objavljena dva meseca kasnije.)
To nije bio normalni prebeg.
Belenko nije ušetao u ambasadu ili pobegao sa broda dok je ovaj bio ukotvljen u stranoj luci.
Avion kojim je upravljao šestotinak kilometara, bio je sada nasukan na kraju provincijske japanske aerodromske piste.
Bio je Mikojan Gurevič MiG-25 - najtajnovitija letelica koju je Sovjetski Savez ikada napravio.
Sve do Belenkovog sletanja, tačnije.
Zapad je prvi put postao svestan postojanja onoga što će postati Mig-25 oko 1970. godine.
Špijunski sateliti koji su nadgledali sovjetske aerodrome registrovali su tajno testiranje jedne nove vrste letelice.
Izgledale su kao ogromni borbeni avioni, a vojske sa Zapada zabrinulo je jedno posebno svojstvo; imali su veoma velika krila.
Prostranost krila vrlo je korisna osobina kod borbenih aviona.
Ona potpomaže dizanje i smanjuje težinu, raspoređenu na krilima, što pomaže da avion postane okretniji i lakši za upravljanje.
Ovaj sovjetski lovac čini se da je uspevao da kombinuje ovu sposobnost sa parom ogromnih motora.
Koliku brzinu bi mogao da razvije?
Može li bilo šta u američkim vazduhoplovnim snagama ili drugim vojskama da se meri s njim?
Avion je bio primećen i na Bliskom istoku.
U martu 1971. godine, Izrael je registrovao neobičnu novu letelicu koja je uspela da postigne ubrzanje od 3,2 maha - tri puta više od brzine zvuka - i da se popne na visinu od skoro 20 kilometara.
Izraelci i američki savetnici iz obaveštajnih službi do tada nisu videli ništa slično.
Kada je primećena i nekoliko dana kasnije, izraelski lovci su pokušali da presretnu letelicu, ali joj nisu došli ni blizu.
U novembru su Izraelci postavili zasedu tim misterioznim uljezima, ispalivši rakete direktno na njih sa udaljenosti na Zemlji od devet kilometara.
Bio je to beskoristan potez.
Njihova neidentifikovana meta proletela je skoro tri puta brže od zvuka - toliko brzo da je lovac bio van opasnosti pre nego što su projektili uopšte eksplodirali.
Pentagon je sabrao dva sa dva i shvatio da ima posla sa hladnoratovskom krizom.
Oni su verovali da je ovaj lovac onaj isti primećen na satelitskim snimcima.
Odjednom su se suočili sa mogućnošću sovjetskog lovca koji može da prestigne i nadmudri bilo šta u američkim vazduhoplovnim snagama.
Bio je to klasičan slučaj pogrešne vojne interpretacije, kaže Stiven Trimbl, američki urednik Flajtglobala.
„Činilo se da su precenili njegove sposobnosti prema njegovom pukom izgledu, veličini krila i usisavanju ogromne količine vazduha.
„Znali su da mora da je veoma brz i verovali su da bi bilo veoma lako manevrisati njim. Bili su u pravu u vezi sa prvim, ali ne baš u vezi sa drugim", kaže on.
Ono što je američki satelit video, a izraelski radari uhvatili, bile su verzije iste letelice - MiG-25.
Bila je napravljena kao reakcija na seriju letelica koje su SAD pripremale da puste u promet 1960-ih: od lovaca F-108 do špijunskog aviona SR-71 i masivnog bombardera B-70.
Sve ove letelice imale su jedno zajedničko - letele su tri puta brže od brzine zvuka.
Pedesetih su Sovjeti uglavnom išli u korak sa ogromnim skokovima u avijaciji.
Imali su bombardere koji su mogli da lete skoro isto onoliko brzo i visoko kao američki B-52.
Njihovi lovci, od kojih je mnoge napravio tim za osmišljavanje MiG-ova, mogli su da se mere sa američkim ekvivalentima, mada njihov radar i druga elektronika nije toliko bila sofisticirana.
Ali tehnološki skok neophodan da letelica skoči sa 2 maha na 3 bio je ogroman izazov.
Upravo su to sovjetski dizajneri naprosto morali da urade i to što brže.
Predvođeni briljantnim tvorcem MiG-a Rostislavom Beljakovim, dizajnerski tim se bacio na posao.
Da bi leteo toliko brzo, novi lovac morao je da ima motore koji bi pravili ogromnu količinu potiska.
Tumanski, vodeći inženjer Sovjetskog Saveza, već je izradio motor za koji su verovali da može da obavi taj posao, turbo mlaznjak R-15, namenjen za projekat krstarećih raketa na velikim visinama.
Novom MiG-u bi bila potrebna dva, svaki sposoban da ispusti 11 tona potiska.
Letenje tolikom brzinom stvara ogromnu količinu toplote od trenja dok se avion trlja o molekule vazduha.
Kad je Lokid napravio Blekberd SR-71, izgradili su ga od titanijuma, koji može da izdrži ogromnu toplotu.
Ali titanijum je skup i težak za rad.
Umesto toga, MiG se odlučio za čelik - mnogo čelika.
MiG-25 je zavaren u jedan komad, ručno.
Tek kad stanete uz MiG-25, a nekoliko njih provodi penziju parkirano na travi nekih od ruskih vojnih muzeja - možete do kraja da pojmite kakav je to zadatak bio.
MiG-25 je ogroman.
Dugačak 19.5 metara, vrlo je malo kraći od bombardera Lankaster iz Drugog svetskog rata.
Konstrukcija letelice je morala da bude toliko velika da bi u nju stali motori i ogromna količina goriva neophodna za njihovo pokretanje.
„MiG-25 je mogao da nosi oko 13.600 kilograma goriva", kaže Trimbl.
Taj teški čelični okvir razlog je zašto je MiG-25 imao tolika krila - ne da bi mu pomogla da se bori jedan na jedan sa američkim lovcima, već da bi naprosto ostao u vazduhu.
MiG-ovi su pravljeni tako da uzlete i dostignu ubrzanje od 2,5 maha, navođeni da priđu metama velikim, zemaljskim radarima.
Kad su se našli u dometu od 80 kilometara, njihovi vlastiti avionski radari mogli su da preuzmu kontrolu i ispaljivali bi projektile koji su, u skladu sa ogromnom veličinom MiG-a, bili bar šest metara dugi.
Kao protivtežaa američkom Blekberdu, MiG je izgradio i sopstvenu izviđačku nenaoružanu verziju, sa kamerama i senzorima.
Bez težine projektila i radara za pronalaženje meta, ova verzija je bila lakša i mogla je da dostigne brzinu od čak 3,2 maha.
To je verzija koju je primetio Izrael 1971. godine.
Ali, ranih sedamdesetih, američki šefovi odbrane nisu znali ništa o sposobnostima MiG-ova - mada su mu dali kodno ime „Foksbet" (Lisičji šišmiš).
Znali su ga samo sa mutnih fotografija načinjenih iz svemira i iz tačkica na radarskim ekranima iznad Mediterana.
Ukoliko ne budu mogli nekako da se dočepaju jednog, izgledalo je da će MiG ostati nepoznata pretnja.
Sve dok razočarani sovjetski pilot lovca nije smislio plan.
Plan za bekstvo
Viktor Belenko je bio uzorni građanin Sovjetskog Saveza.
Rođen je neposredno posle Drugog svetskog rata, u podnožju Kavkaza.
Ušao je vojnu službu i kvalifikovao se za pilota lovca - uloga koja je sa sobom donela neke povlastice u odnosu na običnog sovjetskog stanovnika.
Ali Belenko je bio razočaran.
Ovaj otac jednog deteta suočavao se sa razvodom.
Počeo je da dovodi u pitanje samu prirodu sovjetskog društva i da li je Amerika baš toliko zla kao što je komunistički režim tvrdio.
„Sovjetska propaganda u to vreme predstavljala vas je kao razmaženo, pokvareno društvo koje se raspada.
„Ali meni su se po glavi motala razna pitanja", rekao je Belenko za časopis Ful Kontekst 1996. godine.
Belenko je shvatio da bi ogromni novi lovac na kom se obučavao mogao da bude ključ njegovog bekstva.
Nalazio se u vazduhoplovnoj bazi Čugujevka u Primorskom kraju, blizu Vladivostoka na delom istoku.
Japan je bio udaljen svega 644 kilometra.
Novi MiG je mogao da leti veoma brzo i mogao je da leti veoma visoko, ali dva njegova ogromna motora koja gutaju gorivo značila su da ne može da leti veoma daleko - svakako ne dovoljno daleko da sleti u američku vazduhoplovnu bazu.
Sve to vreme, sovjetski pilot je leteo napamet, po sećanju na mape koje je proučavao pre nego što je uzleteo.
Belenko je planirao da odveze letelicu do vazduhoplovne baze Čitose, ali pošto mu je nestajalo goriva, morao je da sleti na najbliži dostupni aerodrom.
To je bio, ispostavilo se, Hakodate.
Japan je do kraja shvatio sa čim ima posla tek kad je MiG neočekivano sleteo.
Japanci su odjednom u rukama imali pilota prebega - i lovca koji je do tada izmicao zapadnjačkim obaveštajnim službama.
Aerodroma u Hakodateu najednom je postao košnica obaveštajne aktivnosti.
CIA nije mogla da veruje kakva ju je sreća snašla.
MiG je bio detaljno proučen pošto je prebačen u obližnju vazduhoplovnu bazu.
„Kad su rastavili MiG-25 i proučili ga komad po komad za nekoliko nedelja, uspeli su da razumeju šta je sve sposoban da radi", kaže Trimbl.
Sovjeti nisu izradili „super-lovca" kao što se Pentagon plašio, kaže kustos avijacije u Smitsonijanu Rodžer Konor, već nefleksibilni avion načinjen da obavlja vrlo konkretan posao.
„MiG-25 nije bio mnogo koristan borbeni avion", kaže Konor.
„Bila je to skupocena i letelica i nije bila naročito efikasna u borbi."
Bilo je i drugih problema sa njim.
Letenje pri brzini od tri maha vršilo je ogroman pritisak na motore.
Lokidov SR-71 rešio je ovo postavivši kupe ispred motora, koje su dovoljno usporile vazduh da ne ošteti komponente motora.
Vazduh je potom mogao da bude potisnut kroz zadnji deo motora da pomogne da se generiše jači potisak.
MiG-ovi turbo motori generisali su potisak usisavajući vazduh kako bi pomogli u sagorevanju goriva.
Na brzini većoj od 3.200 kilometara na čas, međutim, sve je počinjalo da polazi po zlu.
Puka snaga vazduha mogla je da preoptereti pumpe za gorivo, puštajući sve više i više goriva u motor.
I istovremeno, snaga koju su stvarali kompresori bila je toliko velika da bi počela da usisava delove motora.
MiG bi počeo da izjeda samog sebe.
Pilote aviona MiG-25 su upozoravali da ne smeju da premašuju brzinu od 2,8 maha.
MiG kog je Izrael pratio 1971. godine pri brzini od 3,2 maha praktično je uništio vlastite motore u tom procesu i imao je sreće što je uopšte uspeo da se vrati u bazu.
Duh aviona MiG-25 naveo je SAD da se upusti u veliki novi avionski projekat, koji je pomogao da nastane F-15 Igl, lovac pravljen da bude brz, ali i izuzetno lak za manevrisanje kao što se mislilo da je MiG.
Četrdeset godina kasnije, F-15 je i dalje u službi.
Sa naknadnom pameću, MiG, oko kog se Zapad toliko brinuo, ispostavio se da je samo „tigar od papira".
Njegov masivni radar bio je godinama u zaostatku iza američkih modela zato što je umesto tranzistora koristio zastarele vakumske cevi (tehnologiju koja ga je, međutim, učinila neosetljivim na elektromagnetne pulseve nuklearnog udara).
Ogromni motori zahtevali su toliko mnogo goriva da je MiG bio iznenađujuće kratkog dometa.
Mogao je da uzleti brzo i da leti pravolinijski veoma brzo, kao i da ispaljuje projektile ili pravi snimke.
Ali to je bilo otprilike sve.
MiG koji je Sovjetski Savez krio od sveta nekoliko godina bio je delimično ponovo sastavljen i potom ukrcan na brod za povratak u SSSR.
Japanci su naplatili Sovjetima račun od više od 36.000 evra za troškove brodske isporuke i štetu koju je Belenko načinio aerodromu Hakodate.
'On trči maraton'
Ubrzo je postalo jasno da MiG koji je bio strah i trepet zapravo nije mogao da presretne američki vojni SR-71, jedan od aviona protiv koga je trebalo da se bori.
„Jedna velika razlika između MiG-a i SR-71 jeste da SR-71 ne samo da je brz, već on trči i maraton.
„MiG trči sprint. On je kao Jusejn Bolt, sem što je to Jusejn Bolt koji zapravo trči sporije od maratonca", kaže Konor.
Ova ograničenja nisu zaustavila MiG da napravi više od 1.200 primeraka lovca MiG- 25.
„Lisičiji šišmiš" postao je prestižni avion za sovjetske vazduhoplovne snage, koje su videle propagandnu vrednost u razmetanju drugim najbržim avionom na Zemlji.
Veruje se da ih Alžir i Sirija koriste još i danas.
Indija je koristila izviđački model sa velikim uspehom 25 godina; penzionisani su ga jedino 2006. godine zbog nedostatka rezervnih delova.
Strah od lovca MiG-25 bio je njegov najimpresivniji efekat, kaže Trimbl.
„Sve do 1976. godine, SAD nisu znale da on ne može da presretne SR-71 i to ih je čitav taj period držalo podalje od sovjetskog vazdušnog prostora. Sovjeti su bili veoma osetljivi na ideju tih preleta", dodaje.
Sam Belensko nije se vratio u SSSR sa vlastitim delimično rastavljenim lovcem.
Ovom prebegu visokog profila bilo je dozvoljeno da se naseli u SAD - američko državljanstvo odobrio mu je lično američki predsednik Džimi Karter - gde je postao aeronautički inženjer i konsultant za američke vazduhoplovne snage.
Njegove vojne isprave i beleške koje je pravio na štitniku za kolena dok je leteo iznad Japanskog mora sada su izložene u Muzeju CIA u Vašingtonu.
Mane lovca MiG-25 i dolazak američkog F-15 naveli su sovjetske dizajnere da osmisle nova rešenja.
Trimbl kaže da je to na kraju dovelo do serije Su-27 koju je napravio MiG-ov rival Suhoj.
Izrađen je u mnoštvu sve savršenijih verzija.
To je bila upravo ona vrsta aviona oko koje se Pentagon brinuo početkom sedamdesetih - brz i okretan - a novije verzije su verovatno najbolji lovci koji lete danas, kaže on.
Ni priča o lovcu MiG-25 nije bila do kraja ispričana.
Dizajn je bio umnogome modifikovan prilikom nastanka lovca MiG-31, naoružanog sofisticiranim senzorima, moćnim radarom i boljim motorima.
„MiG-31 je praktično do kraja realizovano ono što je MiG-25 trebalo da bude", kaže Trimbl.
MiG-31 je ušao u službu nekoliko godina pre okončanja Hladnog rata, a stotine još uvek patroliraju beskrajnim ruskim granicama.
Zapadni posmatrači imali su obilje prilika da vide MiG-31 na aeromitinzima, mada veći deo unutrašnjeg mehanizma ostaje i dalje strogo čuvana tajna.
Na kraju krajeva, nijedan ruski pilot nije doneo odluku, iz kojeg god razloga, da potraži egzil izvan te ogromne zemlje i poveze svoj MiG-31 do nekog stranog aerodroma.
(Kurir.rs/BBC na srpskom/Preneo: N. V.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
