BARBADOS: Život na mestu gde se večito sudaraju voda i kamen (FOTO)
Volim da sam stalno u pokretu, zato me već posle nekoliko sati na plaži uhvati neizdrž. Mislio sam da je desetak dana na Barbadosu previše, iznenađen da je 430 kvadratnih kilometara prostora (devetina Mačve, recimo) uokvireno peskovitim plažama i ispunjeno raznolikim čudesima.
Topla i vlažna klima omogućila je bujanje vegetacije, pa od raskošnih vrtova zastaje dah, a razni istorijski spomenici svedoče da kratka istorija i te kako može biti bogata i inspirativna, čak i kad je reč o jednom relativno mirnom predelu, bez ratova i sukoba.
Tri drvena krsta
Kako bi u mojih deset dana stalo sve što je značajno, na momente sam trčao od jednog do drugog lokaliteta. Najmanje sam vremena imao za plaže, prepuštajući se talasima uglavnom u suton, dok ptice iznad mene lete na počinak, a jedrilice na horizontu dopunjuju lepotu zalaska životodajne zvezde.
Više nego u drugim državama, ovde su znamenitosti često uronjene u veličanstvenu prirodu. Tako su na istočnoj obali, na uzvišenju s pogledom na Atlantski okean (iako se smatra delom Kariba, Barbados je u potpunosti okružen Atlantikom), podignuta tri drvena krsta - replike Hristovog raspeća. Iako su krstovi postavljeni tek nedavno, valovita zelena brda s jedne i plavetnilo okeana s druge strane kao da odišu verom i podižu nadu, pa je ovo uzvišenje postalo mesto hodočašća. U potpunoj divljini, bez ijednog objekta na vidiku, začuđuje kamera koja je montirana na jedan od krstova. Zaštita od vandala ili razuzdanih mladića koji snagu i mladost nemaju gde da iskažu potrebna je i na kraju sveta. Nedaleko su Kembridž i Grenland - kao da je meštanima nedostajalo inventivnosti, pa su se za svoja malena sela i brdašca obilato služili već smišljenim imenima na drugom kraju planete. Dok je Grenland ovde zaista zelen, u Kembridžu svu pažnju privlači slojevita stena nalik džinovskoj školjki iznikloj iz mahovine.
Gradić Batšeba
Gradić Batšeba, u zagrljaju brežuljaka i okeana, raširio se kao lepotica koja se proteže na suncu. Upozorili su me da je obala Barbadosa na ovoj strani ostrva okrenuta ka otvorenom okeanu i opasna. Plaže zavode svojom lepotom i najsitnijim toplim peskom, plavetnilo vuče po vrelini da se u njega uroni, ali ovde su talasi veliki, često s vrtlozima, koji začas povuku život u plave dubine.
Upravo su talasi ovde postali najbolji barbadoski vajari: milenijumima su udarima oblikovali čvrste stene. U sudaru elemenata, kao u ljubavnoj strasti suprotstavljenih karaktera koji se neobuzdano privlače, najčvršći kamen postao je nalik glini, popustio, poprimio neobične oblike, skinuo čvrstu koru i pokazao mekano, porozno središte. Meštani ovu obalu zato nazivaju „činija sapunice“. Stene podsećaju na mekani sapun koji je neko prejako stegao, pa se pod stiskom nevidljive šake oblikovao, a talasi u sudaru s tlom penušaju nalik sapunici. Velika ljuljaška napravljena je upravo ispred jedne takve stene, koja štrči iz okeana s rizično uskog postolja, kao da će se svaki čas prevaliti i potonuti u more. Ja na ljuljašci, a stena na klackalici! Igraju se meštani kao i priroda, a nad ljuljaškom stoji natpis: „Ovo je život“!
Ljuljaška služi kao svojevrstan ram za sliku neobične stene, ali nije jedini. Visoke raskošne palme takođe su uokvirile pogled posmatrača na ovaj deo okeana, kao da je cela priroda spremna za slikanje. Sunđeraste stene i usamljena ljuljaška privlače turiste da zađu među rastinje, u skriveno naselje s kućicama ušuškanim u bujnoj vegetaciji brežuljaka.
Sa uzvišenja fotografišem niz stena u okeanu nadomak obale; svaka je manja od prethodne, kao da je dete bacilo kamen koji odskakuje po talasima. Na jednoj takvoj steni, usred surove prirode i najburnijih talasa, podignuta je kućica. Ko li se usudio da tu živi? Kad je odustao? Kako je tekao život u stalnom sudaru vode i kamena? Zidovi se još odupiru talasima, krova odavno nema, a stepenice sa stene vise nad vodenim bezdanom.
Najlepši pogled na Batšebu je s puta: lišće bananinih stabala štrči iz raznolikog zelenila, kao da maše. Odavde obala izgleda pitomo i ne oseća se razorna sila talasa.
Naziv Batšeba je iz Biblije. Tako se zvala supruga vojnika u vojsci cara Davida. Moćni vladar se u nju zagledao, a i ona u njega. Ubrzo mu je rodila sina, koga David nije želeo da prizna. Štaviše, čim je saznao da je Batšeba noseća, poslao je njenog muža na odsustvo kako bi mu podmetnuo dete, a zatim ga je otpravio u prve borbene redove... Opaki plan mu nije uspeo, te je Batšebom morao da se oženi, a svojim ponašanjem izazvao je gnev Stvoritelja. Pokajao se i dobio oproštaj, ali prvo dete im nije preživelo. Rodiće im se još jedan sin, budući car nad carevima - Solomon...
Sada na Batšebinu sudbinu podseća ribarski gradić koji nosi njeno ime, sa pet hiljada stanovnika i nekoliko crkava podno oštrih stena, od kojih je prva izgrađena davne 1640. godine. Jedna plažica ugnezdila se među litice i prosto mami da se u vodu uđe, ali iznenada strašni talas zapljusne i opomene - lepota traži žrtvu!
Polja pamuka
Drugu plažu spazio sam s vrha litice. Jedan turista je bojažljivo smočio noge. Oko njega su okrugle stene nalik ogromnim teniskim lopticama. Veće od čoveka, veće od kuća, stoje na plaži kao da će se uskoro otkotrljati u vodu.
Zemlja na istoku ostrva nije tako plodna, a nije ni ravna, ali je pogodna za uzgajanje pamuka, pa su prvi kolonizatori preplavili brdašca ovom biljkom. U 19. veku Britanci su na obodu gradića, usred pamučnih polja, izgradili „pamučnu kulu“. U doba pre otkrića telefona, početkom 19. veka, a naročito posle neuspešnog ustanka robova, Britanci su na uzvišenjima podigli niz kula - od krajnjeg juga do krajnjeg severa ostrva. Služile su kao kontrolni objekti i bile korisne kao budući telefoni: od jedne do druge kule brzo bi se prenosile informacije vojsci i vlastima o stanju i raspoloženju robova, o pristizanju prijateljskog i neprijateljskog roblja, o buktanju požara ili nadiranju olujnih oblaka. Nekoliko tih stanica sad su muzeji i turističke znamenitosti, ali ne i ova. Napuštena i oronula, urušenog krova, okrnjene fasade i zamandaljenih zarđalih vrata, čini se kao da je jedva živa i da pati. Potreban joj je zagrljaj nekog dobrotvora: htela bi da obuče skupocenu odeću kao njena braća i sestre, da ponosno stane u red muzeja i u stavu mirno iščekuje večnost, svedočeći o vremenu kad su naoružani vojnici oko nje čuvali topove, a s njenog vrha danonoćno posmatrali okean i roblje.
Zamišljam pognuta crnačka leđa i njihove ropske muke, život koji nije dostojan čoveka. Ali tu je crkva. S naseljem u zaleđu, kao da je iskoračila na magistralu da podseti na Batšebu i njenu hrišćansku dušu, da spoji zemaljski i nebeski Jerusalim.
Viktor Lazić
