OVAKO BI TRAMPOVI KOMANDOSI UPALI U PIJUK PLANINU! Detalji plana izvlačenja pola tone iranskog uranijuma koji je on lično tražio, misija 90 METARA POD ZEMLJOM

Plan je, prema izvorima lista upoznatim sa situacijom, predstavljen američkom predsedniku Donaldu Trampu prošle nedelje na njegov lični zahtev, zajedno sa procenama ozbiljnih operativnih i bezbednosnih rizika.

Volstrit džurnal je početkom ove sedmice objavio da Tramp razmatra vojnu operaciju sa ciljem izvlačenja skoro pola tone uranijuma iz Irana.

List se pozvao na neimenovane bezbednosne zvaničnike koji su tvrdili da bi zbog ove operacije "američke snage u Iranu verovatno ostale danima ili duže", kao i da Tramp još uvek nije doneo odluku, ali da "ostaje generalno otvoren za tu ideju".

Kurir je 19. dana rata preneo navode Njujork tajmsa da će naredna odluka Trampa u vezi sa ratom u Iranu biti da li, bez obzira na rizike, naredi zaplenu ili uništavanje nuklearnog materijala Teherana koji je skoro na nivou koji je potreban za atomsku bombu, a za koji se veruje da je i dalje uskladišten unutar planine Kolang Gaz La, poznate i kao "Pijuk planina", u pokrajini Isfahan.

Vašington post sada navodi da sama činjenica da se razmatra ovakav scenario pokazuje da Bela kuća ne isključuje jednu od najosetljivijih i najrizičnijih specijalnih operacija u modernoj vojnoj istoriji.

Ograničavanje iranskog nuklearnog programa i dalje je ključni cilj Vašingtona, ali vojni i stručnjaci za bezbednost upozoravaju da bi ovakav poduhvat bio veoma složen i bez presedana u ratnim uslovima.

Operacija bi zahtevala stotine, ako ne i hiljade vojnika, zajedno sa velikim količinama opreme, duboko unutar iranske teritorije, što bi potencijalno trajalo nedeljama ili čak mesecima, pod stalnom pretnjom napada.

U međuvremenu, američka administracija je pokušala da okonča sukob diplomatskim putem, nudeći Iranu plan koji uključuje odustajanje od svojih zaliha visoko obogaćenog uranijuma.

"Jedna od najsloženijih i najzahtevnijih specijalnih operacija u istoriji"

Teheran je odbio predlog, iako je ranije signalizirao spremnost da smanji nivo obogaćivanja.

- Ovo bi bila jedna od najsloženijih i najzahtevnijih specijalnih operacija u istoriji - upozorio je bivši zvaničnik Pentagona Mik Malroj, naglasivši da bi rizik za uključene snage bio izuzetno visok.

Prema podacima Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), Iran ima oko 440 kilograma uranijuma obogaćenog na 60 odsto, što je samo korak bliže nivou potrebnom za izradu nuklearnog oružja.

Više od polovine ovog materijala nalazi se u podzemnom objektu u blizini Isfahana, na dubini većoj od 90 metara, što odgovara opisu "Pijuk planine".

Ostatak je raširen na lokacijama kao što su nuklearno postrojenje Natanz, a potencijalno i drugi tajni objekti.

Satelitski snimci iz juna ukazuju na to da je deo materijala premešten u tunele neposredno pre američkih i izraelskih napada.

Ruševine ostale nakon bombardovanja

Dodatni problem je činjenica da je pristup skladištima otežan zbog ruševina koje su ostale nakon bombardovanja, što bi dodatno usporilo svaku potencijalnu operaciju.

Sam uranijum se skladišti u zatvorenim cilindrima koji podsećaju na velike boce, a pre moguće vojne upotrebe morao bi se dodatno obogatiti i preraditi u metalni oblik.

Stručnjaci takođe upozoravaju na ozbiljan rizik od radioaktivne kontaminacije u slučaju direktnog pogodka ili oštećenja kontejnera.

Da bi uopšte došle do ovih zaliha, američke snage bi morale da dovedu tešku mašineriju, probiju slojeve betona, čelika i zaštitnih materijala i spuste se do duboko zakopanih rezervoara.

Procene ukazuju da bi takva operacija mogla da traje od nekoliko nedelja do nekoliko meseci, u zavisnosti od uslova na terenu.

Bivši vojni komandanti ističu da bi idealan scenario bio da se operacija sprovede nakon prekida vatre i uz učešće međunarodnih inspektora, ali ne isključuju mogućnost borbenog upada - sa očekivanim gubicima i visokim nivoom neizvesnosti.

Sa logističke strane, ovo je izuzetno zahtevna misija.

Misija u nekoliko faza

Prvo, bilo bi potrebno neutralisati iranske odbrambene sisteme kako bi se omogućio bezbedan ulazak snaga.

Zatim, specijalne snage i padobranci bi morali da obezbede područje, potencijalno pod stalnom pretnjom od raketa, dronova i artiljerije.

Inženjeri bi zatim izgradili improvizovanu pistu za dopremu opreme, dok bi transportni avioni i helikopteri kontinuirano dovozili dodatne resurse. Istovremeno, desetine timova bi kontinuirano radile na iskopavanju i pristupu podzemnim objektima.

U operaciji bi učestvovali i nuklearni stručnjaci, odgovorni za procenu rizika i nadzor rukovanja materijalom.

Čitav sistem podrške, od zaliha hrane i vode do održavanja vozila i opreme, više bi ličio na uspostavljanje privremene vojne baze nego na klasičnu tajnu operaciju.

Posebno opasan deo bila bi sama infiltracija podzemnih objekata.

Specijalne snage bi morale da se kreću sporo i metodično, koristeći zaštitnu opremu i senzore za detekciju zračenja, uz stalnu pretnju od eksplozija, kontaminacije ili skrivenih zamki.

- To je spor, precizan i izuzetno opasan proces - opisao je jedan bivši operativac, naglašavajući da svaka greška može imati katastrofalne posledice.

Izvlačenje materijala ne bi bilo ništa manje rizično.

Tokom evakuacije, vojnici, oprema i nuklearni materijal bili bi izloženi potencijalnim iranskim napadima dok se povlače kroz neprijateljski vazdušni prostor.

Za razliku od prethodnih operacija poput likvidacije vođe Al Kaide Osame bin Ladena, koja je trajala samo nekoliko sati, ova, čak i pod optimalnim uslovima, mogla bi da traje nedeljama.

Stručnjaci dodatno upozoravaju da danas postoji veoma ograničen broj vojnika specijalizovanih za takve zadatke, a nivo pripremljenosti za operacije izvlačenja nuklearnog materijala značajno je opao od kraja Hladnog rata.

(Kurir.rs/The Washington Post/Preveo: N. V.)