SRPSKI ISTORIČAR OPISAO ŠTA JE ZATEKAO KAD JE UŠAO U SREBRENICU: Nije bilo živih Srba, poslednju žrtvu našao sam zaklanu

"Nažalost, u Srebrenici nije bilo živih Srba, svi koji su ostali u gradu su ubijeni. Poslednju srpsku žrtvu, staricu Ivu Mirković, ženu od preko 80 godina, našao sam zaklanu verovatno prethodne noći na ulazu u jednu od višespratnica blizu policijske stanice", ističe Ivanišević, koji je osnivač beogradskog Instituta za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku.

On podseća da je u Srebrenicu ušao u delikatnoj situaciji među prvima zahvaljujući ratnom prijatelju S.P, jednom od komandanata u Bratunačkoj brigadi i nosiocu Ordena "Miloš Obilić", sa svojim sinom Boškom i dvojicom boraca u automobilu beogradskih registarskih tablica na Petrovdan 1995. godine, a u Beograd se vratio 23. jula.

"I zatvori su bili prazni. Ubijeni su i svi srpski ratni zarobljenici. To je bio najvažniji, poražavajući, utisak. Toliki pokolj nisu počinile ni preci današnjih ubica, tada u uniformama ustaša u Drugom svetskom ratu. Srebrenica bez ijednog živog čoveka srpske nacionalnosti", navodi Ivanišević.

Druga činjenica, koju pominje Ivanišević, koja je u izvesnom smislu bila i shvatljiva, predstavljali su muslimanski/bošnjački zarobljenici bez ličnih dokumenata kojima bi mogli potvrditi svoj identitet.

"Svi su se služili lažnim imenima, a za proveru i identifikaciju nije bilo ni uslova, niti vremena. Јedan holandski vojnik mi pokazuje muslimana koji mu se jednom predstavio kao Muharem, a drugi put kao Omer. Da nije učestvovao u pokolju po srpskim selima i u Srebrenici ne bi morao da laže i da se krije", ocenjuje Ivanišević.

Treća nezaboravna uspomena je, kaže on, ogromna masa muslimanskih izbeglica, o kojima niko nije ni pokušao da preuzme brigu.

Uplašenim i uspaničenim ženama, starcima i deci, kad su ih njihovi napustili, jedino je, dodaje Ivanišević, preostalo da zaštitu, hranu i vodu, čak i lekarske usluge potraže u kampu Unprofora od požrtvovanih, ali nemoćnih Holanđana.

"Sve što im je trebalo dobili su od srpske vojske i lokalnih civilnih vlasti. Na opšte zaprepašćenje predstavnici UN su odbili zahtev generala Ratka Mladića da UN preuzme brigu o muslimanskim civilima. Zato je ta ogromna masa pala na leđa srpskim vojnim i civilnim vlastima i požrtvovanim mladićima holandskog bataljona", priča Ivanišević.

Prema njegovim rečima, Srbi su, da bi sprečili humanitarnu katastrofu koja je bila na vidiku, potrošili sve što su imali u svojim radnjama i magacinima.

"Po skoro nesnosnoj vrućini posebno je bila velika potreba za vodom i u kampu je danonoćno dežurala cisterna. Pekare u Bratuncu, Skelanima, Milićima, Zvorniku i Vlasenici ostale su bez brašna. Hleb i brašno su dovlačeni iz Srbije. Čak su i prodavnice u gradovima Republike Srpske ostale bez hleba. Sve što je nabavljano prvo je dostavljano muslimanskim izbeglicama", priča on.

U to vreme, posle tri godine teških stradanja, srpska strana je, ocenjuje Ivanišević, učinila najviše što se od nje moglo očekivati.

"Izostala je osveta i neprijateljski odnos i porodice muslimanskih zločinaca imale su tretman kao nedužna civilna lica koja su se sticajem okolnosti našla u nevolji. Da su se muslimani tako ponašali prema srpskim civilima hiljade njih bi danas bilo u životu", ističe.

Istina, kaže Ivanišević, u muslimanskom kampu je stalno dolazilo do incidenata, svađa, međusobnih optuživanja, pa i fizičkih obračuna, ubistava i samoubistava, a pojedinci su kidisali ne samo jedan na drugog, već i na srpske vojnike i Holanđane, koji su stalno nešto poslovali i nastojali da im pomognu.

Četvrto, i najvažnije, kaže Ivanišević, bilo je ponašanje srpske vojske, jer se Srbi nisu svetili.

"Niko od civila nije iz osvete, a još manje zato što je musliman, ubijen od nekog pripadnika Vojske Republike Srpske. A mnogi od tih vojnika imali su za osvetu sijaset povoda", dodaje on.

Ivanišević ističe da je bio normalan i opravdan strah i panika koji su vladali po selima među muslimanskim življem, jer su dobro znali šta su njihovi vojnici, njihovi rođaci, očevi i braća učinili meštanima, dojučerašnjim komšijama u srpskim selima, a muslimanske kuće su bile pune opljačkane srpske imovine.

On podseća da je srpska vojska u borbama oko Srebrenice zauzela četrdeset tri muslimanska sela sa desetinama hiljada uplašenih i uspaničenih meštana, uglavnom dece, žena, bolesnih i starih.

"Činjenica da nije bilo masovne osvete ni pokolja muslimanskog stanovništva izazvala je nevjericu i zaprepašćenje ne samo u Sarajevu, već izgleda još veće u Vašingtonu. To što muslimani nisu imali civilnih žrtava bilo je najveće iznenađenje rata ne samo u BiH, već i na prostorima bivše Јugoslavije", navodi on.

Ivanišević ističe da su se u šoku našli i planeri NATO pakta koji su izgubili presudan razlog za svoju akciju protiv Republike Srpske.

"Srećom da to niko ni u Vašingtonu, niti u Sarajevu nije očekivao. Da su samo tako nešto pretpostavili, oni bi se pobrinuli da se ostvare slutnje Alije Izetbegovića i u selima bi se našlo 5.000 ubijenih civila. Kako bismo se tek tada branili da nismo krivi!?", kaže Ivanošević.

Kao opšti utisak, Ivanišević naglašava da je veliki propust i nenadoknadiva greška srpskih državnika i političara što ni tada ni kasnije nisu obavestili javnost da su u Srebrenici muslimani za vreme svoje vladavine poubijali sve Srbe.

"A, osim meštana, streljali su i srpske ratne zarobljenike. Ako oni za to nisu odgovorni, nisu odgovorni ni Srbi za njihove zarobljenike. Nažalost, naši predsednici i njihova pratnja su zanemarili srpske žrtve ili za njih tada nisu znali, a izgleda da ne znaju ni danas", ističe Ivanišević.

On navodi da su se srpski zvanični predstavnici snishodljivo izvinjavali muslimanima i uporno donosili vence i cveće, što je u Srbiji, a i u svetu stvorilo utisak da su Srbi, a ne muslimani počinili pokolj civilnog stanovništa.

"Takvo ponašanje je u velikoj meri doprinelo stvaranju kulta laži koji još dominira i na domaćoj i na međunarodnoj sceni", naglašava on.

Ivanišević ističe da su Srbi muslimanskim civilima, kojih se zateklo nekoliko desetina hiljada, obezbedili vodu, hranu, medicinsku pomoć i na kraju ih čak i prevezli do njihove teritorije.

"Nisu dopustili da odrasli muče sebe i decu, pešačeći nekoliko desetina kilometara po vrelom julskom suncu", kaže.

Nažalost, dodaje Ivanišević, muslimani su srpske civile, kako u Srebrenici, tako i u selima, poubijali, a zbog toga se nisu ni kajali ni izvinjavali ni tražili oproštaj, niti su donosili cveće na grobove ljudi koje su ubili jer oni ubistva Srba, kao i u prethodnim ratovima, nisu ni smatrali zločinom.

Kurir.rs/SRNA/RTRS