Gastarbajter Milić Petrović iz Francuske ostavio je deci u amanet da mu pepeo prospu u njegovom rodnom selu Striježevici u BiH.
Događaju, neuobičajenom za naše prilike, prisustvovao je i penzioner Petar Maljenović, povratnik iz inostranstva, koji se tog letnjeg dana 2016. godine spletom okolnosti našao u selu Trbuku kod prijatelja Đorđa kome je zazvonio telefon.
- Zove direktor dobojskog hotela "Bosna". Kaže da ima dvoje mladih gostiju iz Francuske. Izgleda da su brat i sestra, prezivaju se Petrović, govore francuski i engleski, ali i pored našeg prezimena srpski ne znaju ni da beknu. Pominju imena sela Striježevica i Trbuk i imaju stari pasoš od nekog Milića Petrovića iz Striježevice. Zato direktor hotela pita da neko pomogne, neko iz Trbuka, sela na desnoj obali reke Bosne, udaljenog šest kilometara od Doboja. Đorđo mu odgovori da je poznavao Milića Mišu Petrovića i da je sa njim zajedno išao u seosku školu - navodi Maljenović.
Nedugo posle razgovora taksi je dovezeo dvoje mlađih ljudi.
- Oboje lepi, vitki, obučeni po poslednjoj modi. Ispostavi se kasnije da su i lepo vaspitani. Kad nastupiše problemi sa sporazumevanjem, ja uskočih sa mojim ne baš dobrim znanjem engleskog. Objasniše mi da su došli i doneli pepeo svoga preminulog oca u njegovo rodno selo. Đorđo mi u međuvremenu ispriča da je sa pokojnim Mišom išao zajedno u osnovnu školu, a posle škole zajedno su čuvali ovce i kupali u reci Bosni i lepo drugovali - nastavlja Maljenović.
Mišo je posle osmoletke otišao u Tuzlu gde je završio učiteljsku školu. Odmah posle završene škole odlazi na rad u Nemačku, a odatle u severnu Francusku u jedan gradić gde počinje da radi u fabrici vode. Na poslu je napredovao i dogurao do nekog rukovodećeg mesta. Napravio je kuću i oženio Portugalku.
- Đorđo se seća da ga je možda video ukupno dva puta kad je dolazio na odmor iz Nemačke, a Mišo iz Francuske. Žena i deca nisu sa njim dolazili. Miši je ubrzo umrla majka i više nije dolazio u selo. Sada od njegove dece saznajemo da je Mišo 2015. godine imao udar od koga se samo delimično uspeo oporaviti. Ostale su posledice u njegovom kretanju i govoru. Kretanje se ipak nekako popravljalo, ali govor nije - navodi Maljenović.
Mišo je polako počeo i da govori, ali nekim jezikom koji niko nije razumeo. Moždane vijuge u kojima je bila pohranjena škrinja znanja francuskog jezika moždanim infarktom su uništene. Mišo je govorio samo srpskim jezikom, a deca i žena ga nisu razumeli. Odlazili su da dovedu nekog muslimana, rodom iz Gračanice kod Doboja, koji je živio u obližnjem mestu, međutim, taj čovek se odselio nekih 200 kilometara dalje. Porodica je ipak uspela da pronađe tog čoveka i dovedu ga Miši koji je zemljaku objasnio poslednju želju da ga u Francuskoj kremiraju, a pepeo prenesu u njegovo rodno selo.
- Svi sedamo u Đorđev auto i krećemo prema selu Striježevici koja se odmah nastavlja na Trbuk. Zaseok sa kućom Petrovića najbliži je Trbuku tako da smo odmah skrenuli sa glavnog puta. Nastade problem jer u zaseoku više niko ne živi. Put je izlokan od bujica, a šikara je skoro urasla u njega. Srećom auto ima pogon na četiri točka i nekako se uzbrdicom probismo do kuće. Mala oronula drvena kućica, koja ima samo dve sobice, delimično je bez crepa na sebi. Prozori su skoro bez stakala, a glavna ulazna vrata su otvorena. Vidi se da je neko privremeno u kući držao ovce. Pomoćne zgrade su se urušile same od sebe. Voćke iza kuće skoro sve su se osušile. Jedino što odiše nekim životom su dve kruške koje kod nas zovu karamut i brotkinja. Jedan orah donekle se dobro držao iako je i na njemu bilo dosta osušenih grana. Vinova loza se nije isto dala i rasprostrla se sa grozdovima po osušenim šljivama. Ipak, kada sve pogledaš, to je jedna velika tuga - opisuje Miljenović.
Navodi da su dugo stajali ćuteći.
- Stojimo i niko ništa ne govori. Nema se ni gde sesti. Sve je zaraslo. Mladi čovek odlazi do auta i donosi torbu iz koje vadi urnu. Otvara je i počinje da razgleda oko sebe. Približava se jednoj osušenoj trešnji i počinje da prosipa pepeo iz urne idući unazad prema jednom orahu i dobro pazeći da ne nagazi pepeo nogama. Ostade jedan dobro vidljivi sivkasti trag pepela jer pod orahom ništa drugo nije raslo. Nastavlja se ćutnja. Đorđo i ja smo mislili da kad deca vide kuću da ćemo ih onda voditi na seosko groblje da vide gde će da sahrane oca - dodaje Miljenović.
Sin pokojnog gastarbajtera je međutim tačno znao šta radi.
- Mladi čovek se ispravi i prekide ćutnju rečima da je zavet njegovog oca bio da se njegov pepeo prospe između trešnje i oraha. Ostali smo još neko vreme stojeći pognutih glava, a onda se Đorđo seti i izgovori naglas "Očenaš". Vraćamo se nazad, Đorđo odvozi brata i sestru u Doboj, a ja odlazim u svoje obližnje selo. Godinu dana posle ovog događaja Đorđo je o svome trošku postavio jednu kamenu ploču sa urezanim krstom i tekstom gde piše da je tu raspršen posmrtni pepeo njegovog prijatelja Miše. Doveo je i pravoslavnog sveštenika koji je svemu tome dao i versku notu - navodi Miljenović.
(Kurir.rs/Politika)
NE PROPUSTITE
