U to doba malo je bilo onih koji su završili četiri razreda osnovne škole.
Baka Danica danas je najstarija, ne samo u Šćepan Polju, već u čitavoj Pivi.
Rođena je 25. decembra 1915. godine, bar tako lična karta kaže... Njen sin Tomo ističe da se tačan datum ne zna, pošto su sva dokumenta na Trsi izgorela.
"Volela bih da sam otišla pre, da nisam ove godine dočekala, ali sudbina je takva. Bilo lepo ili ružno, mora se trpeti. Dug je ovo vek. Ne bih rada da mi niko ovoliko živi”, kaže baka Danica dok prebira po prošlosti.
Pita koga to priče starih ljudi uopšte zanimaju...
Druga su neka vremena došla i u njima ponekad kao da nema mesta za prošlost i krepke starine koje su spremne da životne lekcije podele sa mlađima.
A najstarija meštanka Pive, sa blagim osmehom i obaveznim oslovljavanjem sa “sine”, kaže da ne zna jesu li ova vremena bolja od onih koje ona pamti, ali veli da zna da su drugačija.
"Vakta se menjaju, ljudi se menjaju, ali nekako se sve pretrpi”.
Kaže da se seća učitelja Vasa Dragovića i pesmice koju je “deklamovala” na školskoj priredbi. Imala je, kako reče, nepunih pet godina, a pesmica joj je posebno draga jer se zove “Molitva male Danice”.
“Malena sam neka, neka, od mene se mnogo čeka, moram mnogo hteti, znati, moram šiti, tkati, prati. Moram biti laka, čila, pa ću svakom biti mila. Moram radit’ sve po kući, sve veselo pevajući. Svakom posluha, miloj majci desna ruka. Ne zamerite meni, budite dobre volje, a dogodine kazaću i više i bolje”.
Za supruga Milosava udala se 1943.
Izrodili su osmoro dece, ali, nažalost, dvoje je umrlo ubrzo nakon rođenja, a jedan sin poginuo je u prošlom ratu u Sarajevu.
Dok briše suze, jer pominjanje dece pričinjava i ponos i tugu, priča da se svaki put porodila kući jer nije bilo mogućnosti da ide u bolnicu, da su se ona i suprug "borili i mučili samo da deca na oskudevaju", da su decu učili da budu "pošteni i složni".
"Nikada ih nismo učili na nešto nevaljalo. Držali smo živo, oralo se, kosilo, grabilo. Moralo se raditi i u kući i na polju da bi decu školovali. A najteže je bilo kada su bile seljačke zadruge. Sve nam digli, uzeli, a radne snage nema. Tri godine smo se mučili k’o Isus".
Deca su, kaže, učila dobro, izučila škole i svako otišlo za korom heba. Danas žive na tri kraja – Trebinje, Sarajevo, Beograd. Ali, starevinu ne zaboravljaju.
Održavaju kuću, kada im dozvole prilike svi se okupe za Aranđelovdan, leti su svi na Ščepan Polju, a zimi je baka Danica kod dece. Ove godine možda ona i srednji sin Tomo i prezime na Šćepan Polju.
Iako slabo vidi, baka i dalje plete. Onako, iz razonode i po sećanju.
“Nekada sam tkala. Danas ne mogu nikud na noge, ne mogu ručak spremiti, ali pomalo pletem. Zabavljam se malo. Pletem vunene čarape i priglavke. Ne vidim žice hvatati, ali znam napamet kako sam nekada radila”, priča dok iz kese vadi čarape koje je u zadnje vreme isplela.
Zima brzo dođe, a mlađima će, kaže, čarape dobro doći.
Vodi računa šta jede, ponekad uzme orahovaču
Daničin sin Tomo, profesor francuskog jezika, kaže da joj je lekar još kada je imala 45 godina rekao - da joj je "život o koncu i da neće preteći".
Ona ne samo da je "pretekla", nego uvoliko "gazi" 103. godinu.
"Strogo vodi računa o jelu i ako vidi da joj nešto od hrane smeta, neće ga uzeti drugi put. Do skoro je volela mlečne proizvode, a u zadnje vreme prijaju joj pržene paprike. Ništa slatko ne jede, ne puši, a sada povremeno uzme orahovaču”.
Kurir.rs/ Vijesti.me
Foto: Vijesti.me/ Svetlana Mandić
NE PROPUSTITE
