Najnovije vesti

MOMIROVA PRAVILA: Milo mi je sa 29 godina rekao da ne zna da bude premijer! Mogao sam i ja na poziciji da steknem milione!
Foto: YouTube prtscr / Vijesti Online, Profimedia

sećanja

MOMIROVA PRAVILA: Milo mi je sa 29 godina rekao da ne zna da bude premijer! Mogao sam i ja na poziciji da steknem milione!

Crna Gora

"Cela moja politička karijera protekla je pod senkom Slobodana Miloševića. Takav utisak stvorili su mnogi, a ja se nisam posebno trudio da ga opovrgnem”.

Tako je govorio Momir Bulatović, prvi predsednik Crne Gore izabran na neposrednim izborima, koji je juče sahranjen u Kučima. I verovatno će tako ostati upamćen, iako oni koji dublje poznaju i pamte odnos Bulatovića i Miloševića radije govore o stokholmskom sindromu, odnosno psihološkom stanju kada se talac i otmičar u određenim situacijama zbliže.

Kao sin potpukovnika JNA, Bulatović je rođen u Beogradu, osnovnu i srednju skolu je završio u Zadru, da bi akademsku karijeru počeo kao asistent na titogradskom Ekonomskom fakultetu, baveći se istovremeno u jednom periodu novinarskim poslom u “Univerzitetskoj riječi”.

Potrebno je samo da vi odete

"Za početak imamo dovoljno volje, snage i znanja. Potrebno je samo da vi napustite političku scenu”. Taj recept tadašnjeg sekretara univerzitetske organizacije za rešenje krize, saopšten u lice paralisanom komunističkom rukovodstvu Crne Gore, postavio ga je u centar političke pozornice.

Bulatović, kao drugi nakon Ljubiše Stankovića, i Milo Đukanović iz drugog plana plejade AB revolucionara, ubrzo su postali njen vladajući izraz. Preuzeli su 1989. komunističku partiju, time i vlast u republici, dominatno određujući budućnost Crne Gore u narednoj deceniji.

foto: YouTube prtscr / RTS Oko

Bulatović je izabran za predsednika Predsedništva Crne Gore u decembru 1990. U neravnopravnoj utakmici, magistar je pobedio dva profesora - Novaka Kilibardu i Ljubišu Stankovića, ovog poslednjeg nakon drugog kruga izbora.

Tako je u 34. godini seo u predsedničku fotelju, dok je Đukanoviću pripala premijerska. To je samo formalno razdvojilo dvojac sa kormilarom u Beogradu, koji se svuda pojavljivao zajedno - ukljućujući i skup na Gazimestanu na koji su otišli zajedno helikopterom.

“Sa 29 godina, kada sam mu (Đukanoviću) ponudio da bude premijer, on je rekao da to ne zna da radi. Onda sam mu ja rekao da ne znam ni ja da budem predsednik republike, hajde to zajedno da radimo. I mi smo to zajedno radili u najtežem periodu Crne Gore”.

Haška epizoda - Milošević je ponavljao "Srećna ti nezavisnost Momo"

Usledili su ratovi, sankcije SRJ, međunarodne mirovne konferencije za rasplet jugoslovenske krize, od kojih će ostati upamćena ona u Hagu, početkom septembra 1991. na kojoj je Bulatović stavio potpis na nezavisnost Crne Gore.

Naoružan stavom republičkog parlamenta da donese odluku u interesu Crne Gore, Bulatović je, prema vlastitoj priči, uzleteo prema Batajnici odakle je, mimo očekivanja, on leteo u jednom, a ostali iz jugoslovenskog i rukovodstva Srbije u drugom avionu ka Hagu.

“Ja sam, iznenađen, rekao pukovniku da idem u Hag, a ne u Prag, gde je avion sleteo. Usledilo je objašnjenje da je avion tu sleteo da tanka gorivo, iako je natankan u Batajnici.”

Bulatović je na samit u Hagu kasnio oko tri sata, što bi po režiserima ove predstave, trebalo da bude dovoljno da se odluka donese bez tada sumnjivog predsednika Crne Gore. Bulatović je prvo potpisao plan lorda Karingtona koji je predviđao nezavisnost za svih šest republika jugoslovenske federacije, da bi kasnije pod nerazjašnjenim okolnostima povukao svoj plan.

U sve to ponajmanje su bile uključene civilne vlasti, rekao je Bulatović, ne imenujući nikoga i pokušavajući da dokaže kako je naknadnom analizom haškog dokumenta utvrdio da neke stvari nisu dobre i da je to kasnije bio razlog da povuče potpis.

Neformalno, u užim krugovima, ispovedio se da se nikad u životu nije plašio kao kada se, ovog puta u istom avionu, vraćao za Beograd sa Miloševićem jer mu je ovaj navodno svakih pet minuta ponavljao “Srećna ti nezavisnost, Momo”.

Poziv protiv "pomamljenog ustaštva"

Bulatović je u junu 1991, pre haške konferencije, pozvao crnogorske rezerviste da se povuku sa Banije. Tome je navodno prethodio razgovor sa Miloševićem u kojem je mlado crnogorsko rukovodstvo uvidelo da će ih beogradski vožd lako prodati ako zatreba. Navodno, na primedbu Podgorice da je situaciju u Crnoj Gori teško kontrolisati jer je odziv u rezervu “102 odsto, a u Srbiji svega 2 odsto”, Milošević je odgovorio da "sa teritorije Srbije nije ispaljen nijedan metak”.

Da li su i kako događaji oko Haga uticali na Bulatovića ili ne, tek on je već u oktobru te iste 1991. pozvao u “antifašistički front protiv pomamljenog ustaštva”.

Pet godina kasnije, sin penzionisanog potpukovnika i sam rezervni oficir, objašnjavao je da je agresija na Dubrovnik rezultat “genaralske zamke” iza koje je stajao Veljko Kadijević koji mu je saopštio da "30.000 ustaša ide na Crnu Goru, a ljudi se neće odazvati ako ih ti ne uveriš”:

"Nisam ponosan što su naši momci učestvovali u ratu, ali je moj dug bio da stanem ispred tih vojnika”, govorio je Bulatović.

Od protivkandidata do Miloševićevog kandidata

Zbog haške epizode i nekih stavova bio je stalno pod sumnjom Miloševića, koji je u trci na sledećim predsedničkim izborima podržao doskorašnjeg v.d. predsednika Predsedništva SFRJ Branka Kostića. Kostić je optuživao malo crnogorsko rukovodstvo da “ispod žita” radi na nezavisnosti.

foto: YouTube prtscr / AP Archive

Zahvaljujući glasovima manjina i liberala koji su “između dva zla birali manje” Bulatović je zadržao predsedničku fotelju početkom januara 1993. Tome je prethodio TV duel koji je vodio njegov kasniji saborac i jedan od najbližih prijatelja Emilo Labudović. Kostić je tokom duela, između ostalog, izvadio i dokumenta koja su navodno pokazivala da Crna Gora iz Srbije uvozi tri puta više hrane nego što joj treba i optužio crnogorsku vlast za šverc.ž

"Ako vi mislite da koristi Crnoj Gori i SRJ mahanje papirima koji pokazuju kako se dolazi do nafte, onda samo izvolite, gospodine Kostiću, ja vas ubeđujem da nakon toga nafte nećemo imati”, odgovarao je Bulatović.

Četiri godine kasnije, nakon sukoba u DPS-u, u kojem je u početku imao veliku prednost, Bulatović je opet ušao u predsedničku trku 1997. Ovog puta, na crti je imao doskorašnjeg saborca Đukanovića, koga je prethodno nazivao “čarobnjakom”.

Samo što je on sada bio u Kostićevoj ulozi. Od protivnika Slobodanovom kandidatu, postao je Slobodanov kandidat. U TV duelu koji je sada vodila Vinka Jovović, Bulatović je nastupao sa pozicije “Jugoslavija bez alternative”, dok je Đukanović zastupao tezu o borbi za “dostojanstvenu i ravnopravnu poziciju Crne Gore u okviru jugoslovenske federacije”, označivši Miloševića kao glavnu prepreku za to.

Oba kandidata su tokom duela iznosila prljavi veš, optužujući se međusobno za šverc banana, nafte i sveopštu kriminalizaciju društva, bez trunke osećaja sopstvene odgovornosti za takvo stanje stvari.

"Brkovići" i milioni

Mogao sam, razrađivao je kasnije Bulatović, naći nekog svog “brkovića” da “štićen pozicijom i vođen svojim uticajem zaradim milione koji bi, stvarno, bili moji”. U to vreme Danilo Vuksanović je slovio za Momirovog “brkovića”, iako Bulatović nikada nije zaradio svoje milione.

I kao pre nekoliko godina na izborima su presudili glasovi manjina i liberala. Navodno je Slavko Perović čak razmišljao da podrži Bulatovića, procenjujući da bi ga kasnije bilo lakše smeniti.

Bulatović nije priznao poraz, usled čega je došlo do januarskih demonstracija, koje su pukom srećom završene bez krvoprolića. Kasnije je govorio da je odbio dva miliona dolara da prizna poraz, koje mu je navodno nudio izaslanik SAD Gelbrajt.

foto: YouTube prtscr / AP Archive

Poslednji posetio Miloševića u Hagu

U jeku kampanje za parlamentarne izbore 1998. Bulatović je, sada već kao lider jedne frakcije DPS-a iz kojeg je sa svojim pristalicama osnovao SNP, izabran za saveznog premijera.

“Uteče”, osvanuli su natpisi na posterima sa Bulatovićem širom Crne Gore. Bulatović bezrezervno podržava Miloševića, toliko da su se Predrag Bulatović i deo funkcionera SNP-a u Podgorici tokom NATO intervencije 1999. bez znanja partijskog šefa dogovorili sa Svetozarom Marovićem Rezoluciju o građanskom miru koju je usvojio crnogorski parlament, što je uticalo na smanjivanje tenzija u Crnoj Gori, koja se, po drugi put za kratko vreme, nalazila na ivici građanskog rata.

Povukao se iz aktivne politike nakon petooktobarskog pada Miloševića, nakon čega dolazi do rascepa u SNP-u koji formira vlast sa DOS-om na saveznom nivou. Bulatović je formirao Narodnu socijalističku partiju koja nije ostvarivala zapažen rezultat na izborima u Crnoj Gori.

Nakon što je 1991. objavio knjigu “Više od igre - manje od života” u kojoj na neuobičajno iskren način opisuje svoje prve dane u politici, Bulatović je 2005. godine objavio "Pravila ćutanja" koja će istoriografima poslužiti za proučavanje duha jednog vremena.

U “Pravilima ćutanja” Bulatović je na sebi svojstven način opisao doskorašnje saborce i iz DPS-a i SNP-a. Iako su najcitiraniji delovi o Đukanoviću, poput onog da “ima natprirodnu sposobnost da najuverljivije govori onda kada ne priča istinu”, utisak je da je Bulatović najubjedljivije teške reči izneo na račun Svetozara Marovića koji je navodno zbog toga tražio od patrijarha da raskinu kumstvo. Uz Marovića, Bulatović je bio jedan od glavnih tvoraca korisnih nejasnoća i krilatica, poput onih o “pravoslavnom ateisti”, “crnogorskom imenu, srpskom prezimenu”.

foto: Printscreen Youtube

Sa Đukanovićem nije imao zvaničnu komunikaciju, ali su se, kako je priznavao, građanski pozdravljali poslednjih godina nakon što je ovaj ponudio pomoć u sinovoj tragediji i u vezi sa dokumentacijom za Hag.

Ostao je odan Miloševiću, spremao njegovu odbranu i sakupljao novac za nju, poslednji ga je posetio u Hagu. Ostao je odan i političkim uverenjima iz druge polovine devedestih - antiamerikanizmu, antiglobalizmu, ideji da su za krvave ratove na prostorima Jugoslavije krivi Vatikan, Amerika i Nemačka… Haško tužilaštvo je septembru 2001, proširujući optužnicu protiv Miloševića, u grupi “učesnika u zajedničkom zločinakom poduhvatu” navelo i ime Momira Bulatovića.

“U tom trenu moj celi život je stao”.

Bulatović nikad nije optužen u Hagu. Nije ni svojoj deci, čega se plašio, ni Crnoj Gori ostavio žig ratnog zločinca. Zvanična Crna Gora mu se nije odužila.

Kurir.rs / Vijesti.me

Foto: YouTube prtscr / Vijesti Online, Profimedia

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...